Vidojković: Petokraka je danas karikatura

Naš poznati pisac, novinar i televizijski voditelj, Marko Vidojković, u razgovoru otkriva za koja njegova dela možemo očekivati ekranizaciju, šta će se sledeće pojaviti na policama, ali i kakvu Jugoslaviju će predstaviti u novom delu radnog naziva “Klonovi na Sutjesci”.

Reditelj Srđan Dragojević izjavio je da radi na scenariju za seriju po motivima Vašeg romana „E baš vam hvala” –  da li ste iznenađeni ili je postojao već neki dogovor da se vaše delo pretoči u seriju?

Prodao sam prava na ekranizaciju te knjige producentskoj kući „Emotion” još 2019. godine i od početka je u nekim neformalnim razgovorima Srđan figurirao kao najbolje kreativno rešenje. Samom prodajom prava, svaka moja dalja uloga u ekranizaciji prestaje. „Emotion” ima prava da nađe scenaristu i reditelja koji njima najviše odgovaraju, ali sadržaj knjige je takav da ekranizacija nije mačiji kašalj. Dragojević je od početka pokazao interesovanje da se bavi adaptacijom, ali nikakve informacije o tome šta se dešava nisam imao dok nije počeo da mi šalje epizodu po epizodu prve sezone serije „Crveni”, pisane po motivima i u duhu romana „E baš vam hvala”. Srđan Dragojević je moj omiljeni domaći reditelj, mogu reći da mi je i prijatelj, dugo smo želeli neki zajednički projekat i sada se čini da smo blizu toga. Mediji su požurili sa objavom kako on snima seriju, a vi ste pravilno uočili da on radi na scenariju, tačnije sad je rad je završen i scenario je fantastičan. Da li će uopšte to biti scenario po kom će se snimati „E baš vam hvala”, da li će Dragojević biti reditelj, to najviše zavisi od vlasnika prava i njihovog eventualnog dogovora sa njim.

Da li mislite da bi ovaj roman bio bolje predstavljen u filmu?

Ne bih rekao, naročito kad sam pročitao Srđanov scenario. Roman je kratak, teoretski bi mogao od njega da ispadne solidan film, koji bi bio možda i previše sličan knjizi. Kad je reč o seriji, čija prva sezona treba da ima 10 do 12 epizoda koje traju od 50 do 60 minuta, jasno je od starta da će romanu biti potrebna ozbiljna, obimna i detaljna nadgradnja. To može samo veliki majstor i neko ko je baš napaljen na taj projekat. A Dragojević je majstor koji mi je svaka dva dana slao po jednu epizodu i svaka je bila bolja od prethodne. Na kraju, ako on bude snimao seriju, imaćemo najbolje rešenje: moju knjigu koju će čitaoci i dalje vizualizovati kao pri čitanju i seriju koja liči na nju, ali je dovoljno različita da predstavlja zasebno umetničko delo u kome će gledaoci uživati. Nekome će knjiga biti bolja, nekome serija, a zapravo će oba umetnička dela stajati rame uz rame, ne smetajući jedno drugom. To i jeste poenta dobre adaptacije, da ti ne upropasti doživljaj čitanja knjige, već da predstavi novo, po mogućstvu još bolje umetničko delo. Serija je u tom smislu zahvalnija, jer mislim da bi potencijalni film nužno više ličio na knjigu i onda bi gledaoce sve vreme mučilo to kako je ko ili šta predstavljeno, umesto da se prepuste radnji.

Šta vam se najviše dopalo u scenariju?

Kao što već rekoh scenario je fantastičan. Novi likovi, novi zapleti, sve je savršeno, a najlepše je to što sam imao prilike da pratim kako genije radi. Ne mogu to ni da nazovem malom školom pisanja scenarija ili adaptacije romana, to je jednostavno bio Srđan Dragojević u krativnom naletu u kakvom ga nikada nisam video. Sve ono najbolje što poseduje u storytelling-u ubacio je u taj scenario. Ja sam samo na svaka dva dana, sa svakom novom pristiglom epizodom mogao da mu se javim i kažem bravo majstore, jedva čekam da vidim šta će biti dalje. Nisam subjektivan, naprotiv, kad je reč o mojim omiljenim umetnicima, uvek sam svestan kada naprave nešto jače ili slabije u svojoj karijeri, ali nisam od onih koji će ih ikada pljuvati, upravo iz pijeteta prema njihovim delima koja su nam promenila živote kada smo ih gledali ili čitali ili slušali. U ovom slučaju, ipak, bez ikakvog šlihta, mogu da kažem da je Srđan Dragojević napisao jedno od svojih najboljih dela i presrećan sam što ga je moja knjiga na to inspirisala. Opet, međutim, moram da napravim ogradu – možda od ovog scenarija ne bude ništa, možda Srđana ni ne bude na ovom projektu, to šta bih ja voleo nije pitanje za producenta, svakako mi je drago što je Srđan postupio drugarski i od prve epizode mi slao svoje delo. Sigurno mu je i moje oduševljenje njegovim pristupom bilo dodatni podstrek, mislim da bi bilo šteta takav raskošan talenat potrošiti da bi se moga knjiga bukvalno preslikala na filmsko platno. Ona je kao stvorena za adaptaciju u seriju.

Mediji su požurili sa objavom kako Dragojević snima seriju, a vi ste pravilno uočili da on radi na scenariju, tačnije sad je rad je završen i scenario je fantastičan. Da li će uopšte to biti scenario po kom će se snimati „E baš vam hvala”, da li će Dragojević biti reditelj, to najviše zavisi od vlasnika prava i njihovog eventualnog dogovora sa njim.

Načuli smo da treba da izadje „E baš vam hvala 2”, da li možete da nam kažete nešto više o tome i  kada možemo očekivati ovaj novi bestseler?

Pa, pošto je ovo posebna vrsta intervjua, mogu malo da odstupim od svog pravila da ne otkrivam mnogo toga o svom novom romanu, pošto me to redovno izmaleriše, pa ili roman kasni ili bude potpuno različit od onoga što sam zamislio ili ga, čak, ne bude uopšte. Radni naziv ove knjige je „Klonovi na Sutjesci” i biće od početka do kraja smeštena u Drugi svetski rat. Neki junaci iz prvog dela će se pojaviti i u drugom, to je zato što će ova knjiga biti svojevrstan omaž filmovima „Inglorious Bastards”, „Terminator” i „Povratak u budućnost”. Ovih dana čitam roman Dobrice Ćosića „Daleko je Sunce”, kao pripremu za pisanje „Klonova”, pošto će naracija biti u prvom licu, a glavni junak mladi kovački šegrt, SKOJ-evac, iz okoline Kragujevca. Usput proučavam najveće bitke u Drugom svetskom ratu, kao i geografiju terena na kom će se odvijati radnja, kako bi sve bilo što uverljivije. Verujem da ova knjiga može da izađe u jesen 2022. godine.

Da li radite na još nekom romanu pored ovog?

U avgustu mi za Lagunu izlazi zbirka priča „KOVID 19 plus”, inspirisanih fenomenima s kojima smo se suočavali tokom pandemije. Kad je reč o romanima, voleo bih da napišem dva nastavka romana „Pikavci na plaži”, nastavak „Urednika”, predpriču (prequel) romana „Ples sitnih demona”, pod nazivom „Samozadovoljavanje” i to je za sad ono što mi se vrti po glavi, pa će se nešto od svega ovoga valjda i ostvariti. Smatram da je digitalno mračno doba u kom smo se našli nezahvalno za pisanje romana, pa se zato hvatam za devedesete, dvehiljadite, pa čak i osamdesete, dok još uvek mogu da ih se setim, da se u njih uživim, a sigurno će biti i zabavnije i uzbudljivije pisati te nastavke više od dvadeset godina pošto su izašli originalni romani. Drugačije je kad „Pikavce” pišeš sa 26 godina i kad recimo „Pikavce 2″ pišeš kao sredovečan čovek, u najboljoj formi za pisanje. Na kraju krajeva, poluautobiografski romani su ono s čime sam počeo, ono po čemu me najvernija publika prepoznaje i zbog čega me najviše voli, a i ja ih volim i često im se vraćam. Trenutno baš čitam „Đavo je moj drug”, knjigu koju sam napisao pre tačno 20 godina i neizmerno uživam u njoj. Osećam odgovornost prema sebi i svom talentu da se sličnim temama vratim i kao mator konj. Kada sam pisao prva tri romana, događaji koji su ih inspirisali bili su mi vremenski prilično blizu, četiri, pet godina udaljeni od trenutka u kom ih pišem. Sad su već po dvadeset i trideset godina daleko, biće uzbudljivo kopati po tako davnoj prošlosti, sa ovolikim spisateljskim i životnim iskustvom,

Kako ste došli na ideju da napišete roman „E baš vam hvala”?

Kada je urednik hrvatskog izdanja, Kruno Lokotar, čitao tu knjigu, napisao mi je „Cijelo vrijeme čitam i čudim se kako netko nije već smislio nešto ovakvo. No, to i jest stvar u genijalnim zamislima, čini ti se da je svatkome mogla past na um, ali ona je ipak pala na um samo tebi. Bit će ova knjiga veliki hit”. Jednostavno, hteo sam da suočim svet, ili čak univerzum u kom živimo sa jugoslovenskom socijalističkom prošlošću i onda, umesto da preklapam priče iz osamdesetih sa pričama iz kasnijih perioda, palo mi je na um da je bolje da pomerim Jugoslaviju unapred, da zamislim kako ona još postoji i da je smestim u paralelni univerzum. Direktno sukobljavanje ta dva univerzuma u sadašnjem trenutku donelo mi je zapravo ono što sam hteo, a čitaocima je donelo jednu Jugoslaviju kakvoj se nisu nadali. Još od 2008. godine sam  razmišljao kako da spakujem tu priču i, eto, trebalo mi je devet godina da je završim. Počeo sam napokon da je pišem krajem 2015, a završio sam je u leto 2017. godine.

U avgustu za Lagunu izlazi zbirka priča „KOVID 19 plus”, inspirisanih fenomenima s kojima smo se suočavali tokom pandemije.

Poslednji roman koji ste objavili je „Djubre”. Da li ste zadovoljni reakcijom čitalaca?

Jesam. U odnosu na moj prethodni roman, u potpuno istom trenutku, sedam meseci od objavljivanja, stigli smo do 20000 prodatih primeraka. NIsam očekivao da će tako da plane. Ipak je to daleko teža i surovija knjiga od prethodne, ali izgleda da je čitaocima baš to trebalo, jedno književno svedočenje o vremenima u kojima živimo od 2012. godine do danas, a živećemo na žalost još neko vreme. Đubre će, doduše, nadživeti i ta vremena, i mene i moje čitaoce i vas. To je i bio cilj, nađubriti što više domova, jer ovaj narod ima tendenciju kolektivnog zaborava neprijatnih istorijskih perioda. Potrudio sam se da ovaj nikada ne bude zaboravljen. Ono što će vas možda zanimati je činjenica da se vode neformalni pregovori i oko ekranizacije „Đubreta”, ne smem ništa drugo da kažem, osim da vas zamolim da držite Đubretu palčeve da postane film ili serija.

Šta za Vas predstavlja petokraka?

Karikaturu. Nešto pred čim su se milioni zaklinjali i padali na kolena, simbol partizanske pobede u Drugom svetskom ratu, simbol moći SFRJ, njenih obaveštajnih službi, njene vojske i partije, danas mi deluje kao sprdnja. Prvi su po petokraci pljunuli oni koji su se pod njom i za nju borili, a onda za njima i svi drugi. Posle ovoliko decenija napornog rada na rehabilitaciji ne samo ravnogorskog pokreta, već i nekih kvinslinških organizacija, petokraka je otišla u grob zajedno sa svojim borcima. Imajte na umu da je ceo Savez komunista Srbije prešao u SPS, čim je ta partija nastala, dakle srpski komunisti su se svesno opredelili za politiku nacionalizma, šovinizma i hegemonizma. Sve do njihovog pada, Slobodana Miloševića i Miru Marković smo nazivali komunjarama. Petokraka je za moju generaciju simbol represije i mi smo dobar deo devedesetih proveli boreći se za građansku i demokratsku Srbiju u kojoj za petokraku ima mesta samo u istorijskim čitankama. Pošto su na kraju pobedili istorijski revizionisti, petokrake nema ni u čitankama, a saradnici okupatora slave se kao heroji. Zato i pišem „Kolnove na Sutjesci”, jer osećam da je došlo doba da se podsetimo koliko je zajebana ta petokraka nekad bila, a to ću uraditi tako što ću je učiniti zajebanijom nego što je ikad bila. Naravno, to ću učiniti u knjizi, na javi ona će i dalje biti karikatura.

Cover photo: Direktno.rs

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Ko su najfit kompanije u Srbiji?

Da li znate koje kompanije spadaju u najfit u Srbiji? Ako ne, odgovor će vam dati organizatori poslovne trke Schneider Electric Serbia Business...

Slobodna zona traži volontere

Filmski festival Slobodna zona otvorio je poziv za volontere koji vam prenosimo u celini. Filmski...

Sahrana kraljice Elizabete Druge u brojevima

Britanska kraljica Elizabeta Druga, najdugovečniji britanski monarh u istoriji, sahranjena je juče u Londonu. Kovčeg sa njenim telom prethodno je bio pet...

Zoomer preporuka: švedski film „O beskonačnosti“

Za sve ljubitelje evropske, a posebno skandinavske kinematografije, posle letnje pauze vraća se Skandinofilmsko veče! Filmski susreti koje...

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još