Szymon Adamczak: Nepoverenje u nauku je istinska pošast

Šimon Adamček je mladi poljski dramaturg i reditelj čija je predstava „An Ongoing Song” otvorila Hartefaktov Prajd festival ove godine. Predstava se iz intimne pozicije susreta, suočavanja i prihvatanja promenjenog zdravstvenog statusa bavi pitanjima HIV-a. Sa Šimonom sam razgovarao o procesima kroz koje je prošao, kao i društvenim pitanjima koja su još uvek otvorena.

Za početak, kakve utiske nosiš iz Beograda i o Beogradu?

Počastvovan sam što sam imao priliku da budem gost Hartefakta i Belgrade Pride-a i ostanem dovoljno dugo u Beogradu da prošetam ulicama Beograda zajedno sa LGBTQ+ zajednicom i saveznicima u Srbiji. Ovo je moja druga poseta Beogradu. Prvi put sam bio pre deset godina na studenskom putovanju, na kojem sam zajedno sa kolegama obilazio Balkan i učio o savremenoj umetnosti i pozorištu koje kreiraju žene. U posebnom sećanju mi je ostao gej bar po imenu Apartman. Bio je skriven, lokalci su morali da nas odvedu i razmišljao sam o tome kako je to verovatno odlična metafora za realan kvir život u Srbiji, skriven i andergraund. Vreme je Prajda, ali jedva da sam video zastave na ulicama. Pretpostavljam da Srbija još uvek nije potpuno sigurno mesto da LGBTQ+ osobe slobodno ispoljavaju svoju seksualnost, ali nigde nije.

Imao si priliku da razgovaraš sa publikom nakon predstave. Kako je publika prihvatila predstavu i koji su tvoji utisci o našoj pozorišnoj sceni?

Srećan sam što je pozorište, koje je ovde jako značajno, isto kao i u Poljskoj, postalo sve više otvoreno za kvir umetnike. Mislim da je publika koja je gledala „An Ongoing Song” bila topla i afirmativna i verovatno veoma iznenađena onim što vidi. Moj performans je neobičan i odigrao se na sceni Narodnog pozorišta. Obično izvodimo u manjim prostorima, gde je publika veoma blizu, jer ne volim podeljenost scene i publike. Mi smo u ovome zajedno. Čak sam i dodao interakciju sa publikom, rekao sam „Ako sam ja pederčina, i vi ste pederčine”. Ljudima se to dopalo. Imali smo i lep razgovor nakon predstave, ali voleo bih da je više ljudi ostalo jer je i to važan nastavak večeri. Važno je da normalizujemo razgovore zajednice u prostorima kao što je javna scena. Treba da prikažemo sebe jedni drugima i dozvolimo sebi da budemo ranjivi i radoznali. Nadam se da ću imati prilike da posetim Beograd ponovo u budućnosti.

Kako bi u tri reči opisao performans?

Iskren da budem, pošto je komad ukorenjen u mojoj autobiografiji, moj partner i ja više izvodimo komad u realnosti, nego što je u pitanju gluma. Alegorički, ovaj performans poziva publiku da razmišlja samostalno, otvoren je i konceptualan. A treća osobina bi bila odvažnost, zato što sam se, kao umetnik koji dolazi iz Poljske gde situacija kada je u pitanju HIV nije uopšte sjajna, usudio da stanem na scenu i govorim o HIV-u kao da je to najobičnija stvar na svetu.

Kako je tekao proces nastanka predstave i koju poruku si želeo da pošalješ?

Ovo je bio zaista dug proces. HIV mi je dijagnostifikovan na drugoj godini master programa u Amsterdamu. U projekat sam pozvao osobu koju prethodno nisam poznavao. Ovaj proces nije samo o meni, gej momku iz Poljske koji studira u Holandiji, koji uči kako da živi sa HIV-om, već i o tome šta ja i taj drugi momak možemo ponuditi jedan drugom kao ljudi. Osnovna poruka koju želim da pošaljem je da je danas život sa HIV-om zaista život sa virusom, a ne umiranje od njega. Želeo sam da pokažem da dijagnoza može biti važan, ćak i transformativan događaj u nečijem životu. I na kraju, da umetničko delo može da te natera da razmišljaš o drugima, a ne samo o sebi.

Koliko je danas važno govoriti o HIV-u, imajući u vidu istorijsku perspektivu?

Pandemija HIV-a još uvek traje i još uvek nismo ni blizu kraja, iako imamo velike pomake kao što je nedektabilnost, ili preventivne metode kao što su PEP i PrEP. Razgovor o HIV-u danas je razgovor o tome da živimo u svetu duboke nejednakosti, a to je nešto što je u našim društvima teško shvatiti. Istorija aktivizma nas uči da HIV mora da bude vidljiv, da bismo se uhvatili u koštac sa epidemijom. Zato je važno da osobe koje žive sa HIV-om imaju glas i resurse da se organizuju i stvaraju strukture podrške. U javnom interesu je da seksualno i reproduktivno zdravlje budu prioritet, kako se ne bi plašili jedni drugih. Danas je neko ko je nedetektabilan zapravo sigurniji partner od nekoga čiji status ne znamo. Važno je da ponovo razmišljamo o kategorijama poverenja i napustimo stare stereotipe i predrasude.

Danas kao da se polno prenosive bolesti shvataju manje ozbiljno, pre svega zbog lekova koji su HIV pretvorili u hroničnu bolest, umesto smrtne kazne. Kako ovo komentarišeš?

Ja sam deo generacije koja se već ne seća najmračnijih dana epidemije side. Mladi uče o istoriji HIV-a i AIDS-a preko pop kulture, na primer kroz seriju The Pose. Bez obzira na to, HIV i seksualno prenosive infekcije i dalje cirkulišu kroz našu zajednicu. Čuo sam od aktivista iz organizacije Potent, da je sifilis u porastu u Srbiji. Ima ga i u Amsterdamu i Varšavi, gde živim i radim. Neophodan nam je pristup uslugama za seksualno zdravlje i edukacija na ovu temu. Uistinu, situacija osoba koje žive sa HIV-om se jako promenila kada je u pitanju medicinski tretman, ali naš cilj treba biti to da se sve manji broj ljudi zarazi, a da oni koji se zaraze ne iskuse stigmu. Niko nije kriv što je dobio virus, već su to okolnosti, nedostatak sredstava.

Nakon više decenija, postoje indikacije da bi, zahvaljujući tehnologiji razvijenoj za vakcine protiv covid-a, čovečanstvo konačno moglo da dobije i vakcinu protiv HIV virusa. Ovo bi moglo u potpunosti da promeni poglede na seksualnost, jer je strah od HIV-a često bio inhibitor slobodne seksualnosti. Kako misliš da bi se to odrazilo na društvo?

Nova mRNA tehnologija zaista nudi nove perspektive, ali to još uvek nije realnost. Maštanje o kraju HIV/AIDS epidemije postoji već dve decenije – u zapadnoj Evropi i bogatim zemljama. Još je dalek put pred nama. To je pitanje kulture i političke volje, da li će da iskoristi resurse, moderne programe prevencije i edukacije, kako bi izbrisala HIV sa sredstvima koje već imamo. U Holandiji postoji koncept „generacije bez HIV-a”. – osobe mlađe od 26 godina imaju prioritet u pristupu uslugama povezanim sa seksualnim zdravljem. Borba protiv homofobije i prezira prema ljudima koji koriste drogu ili se bave seks radom bi u velikoj meri doprinela da HIV bude manji problem za sve.

Međutim, mnogo je ljudi koji su odlučili da se ne vakcinišu protiv korona virusa i umrli. Mnogo je ljudi nekada negiralo postojanje side, pa umrlo u strašnim mukama. Nepoverenje u nauku je pošast. To je teška i kompleksna tema – ali ne možemo bežati od nje.

Nemanja Marinović
Nemanja Marinović
Kad ne uređuje tekstove, bistri politiku. Kad ne bistri politiku, bistri pop kulturu.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Marko Obradović: Ljubav kao imidž, samo da se vidi

Muzika mu nije bila želja iz detinjstva, iako su početni koraci vodili ka samoj. Koji su mu ciljevi sada, kakvi su planovi...

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još