Šta nam je reprezentativni mini mehur doneo u dve utakmice?

Završen je i ovaj novembarski reprezentativni prozor evropskih kvalifikacija. Igrali smo protiv dve nikako ne možemo reći košarkaške zemlje, Švajcarske i Finske. I imali smo polovičan učinak, u nikad čudnijim uslovima u mehuru usled pandemije Korona virusa u dalekoj Finskoj. Izgubili smo od Švajcarske što je sramota, kao i onaj poraz od Gruzije u Beogradu u prethodnom prozoru, sramota KSS-a, stručnog štaba, igrača, apsolutno svih. U kakvom god sastavu da igramo, mi ne smemo da gubimo od takvih reprezentacija. Nama ovaj prozor nije doneo ništa specijalno, srećom nije bilo povreda igrača, da smo pobedili obe utakmice bili bi baš blizu plasmana, ovako je još uvek neizvesno i tri reprezentacije su u igri za dva mesta.

Prva utakmica protiv Švajcarske, stekao sam utisak da smo igrali 3 dana ne bismo pobedili. To su one utakmice, gde je očigledno da je jedan tim bolji od drugog, ali od starta igra loše i nema snage da to na terenu i pokaže. Delovali smo tromo, istrošeno, u odbrani nismo postojali. Primili smo 92 poena od Švajcarske? Kako ovo zvuči, kao vic. Dobro nisu tamo igrali samo švajcarci, oni kao i u fudbalu imaju mnogo naturalizovanih igrača među kojima su i braća Mlađan, Dušan i Marko naše gore list. A zna se, gde ima igrača sa ovih prostora tu ima I takmičarske košarke, jer kako drugačije objasniti da mi zemlja košarke izgubimo od Švajcarske. Upravo nam je Dušan (koji je jednu sezonu proveo i u Radničkom iz Kragujevca kada je Radnički bio jedna od naših najboljih ekipa, a Kragujevac košarkaški centar) presudio trojkom i postavio konačan rezultat. Njih dvojica su ujedno bili i najefikasniji u Švajcarskoj reprezentaciji. Kod nas poenterski su prednjačili Avramović, Apić, Anđušić, pratio ih je Simanić.

Druga utakmica protiv Finske je bila donekle drugačija, jer smo uglavnom vodili i uspevali da održimo to iako su finci nekoliko puta uspevali da pridju na 4, 5 poena zaostatka. Ali smo bili angažovaniji u odbrani, primili smo 66 poena od ekipe koja je šuterski orijentisana, kao da imaju 12 Sasu Salina u ekipi a ne jednog, ali opet napadački poprilično limitirana ekipa tako da bih to prepisao pola našoj angažovanijoj odbrani u odnosu na utakmicu sa Švajcarskom a pola limitima Finske reprezentacije, a pobedili smo sa date ukupno 2 trojke za celu utakmicu. Opet su najbolji na terenu bili Anđušić, Avramović i Apić. Od tih igrača se donekle i očekivalo da će vući u ovom prozoru, Avramović se iz prozora u prozor nameće kao igrač kod kojeg lopta treba da bude kao kod lidera. U ove dve utakmice je imao Anđušića uz sebe koji mu je pomagao i olakšavao, jer je bilo vremena kad smo igrali bez klasičnog plejmejkera.

U ovakvom formatu gde malo dana ekipa provede zajedno, igrači se stalno menjaju iz okupljanja u okupljanje i nema vremena za neki ozbiljniji trening, treneri uglavnom isprobavaju neke minijature. Oni jednostavno ne mogu da uigravaju akcije i ponavljaju ih iznova i iznova, što se i vidi kroz igru. Treneru u ovakvim formatima takmičenja nije lako, to su konstantna prilagođavanja, posebno u situaciji gde je Kokoškov i trener jednog Evroligaškog tima. On dolazi iz ne baš dobrog perioda njegovog tima, kada je potrebno da se ekipa skupi i trgne, da se provodi vreme zajedno ostavlja ekipu pomoćnicima i dolazi da vodi kvalifikacije. Jeste on je prvo postao selektor pa onda trener Fenerbahčea, ali opet treba biti spreman u glavi i držati stvari pod kontrolom da bi mogao sve to da radiš na pravi način. Ono što je primetno i gde se trener vidi jeste u pristupu ekipe, u drugoj utakmici je bio bolji nego u prvoj i Kokoškov je insistirao na povratku Simonovića u reprezentaciju, on nije igrao protiv Švajcarske, ali jeste protiv Finske, kao što je i Veličković bio tu u prethodnom prozoru, jer kada je ovako mlad neuigran tim treneru mnogo znači da ima igrače od iskustva i autoriteta bilo na terenu bilo da su samo u sastavu.

Znam da je jako teško uskladiti sve kalendare svih takmičenja koja postoje danas u košarci, ali ovi ovakvi prozori i ove ovakve utakmice sve više nemaju smisla. Jer niti gledamo dobru košarku, niti se tu stvaraju i rastu neki novi mladi igrači. Ovaj „rat“ Fibe i Evrolige i politizacija svega toga, mora u skorijoj budućnosti nekako da se reši, inače mislim da ćemo na kraju doći do toga da juniori predstavljaju svoje reprezentacije, da će zbog opterećenosti i istrošenosti igrača pored evroligaških i drugi klubovi zabraniti svojim igračima da igraju. Opet ovakav format a da nam reprezentaciju u svakom prozoru čine igrači kao što su Radanov i Simanić, uz Petruševa, Miškovića, Uskokovića, Trifunovića, Pecarskog ili Ilića plus par starijih iskusnijih bi donekle i imalo smisla, ovako sa stalnim menjanjem sastava ne. Ako uzmemo za primer Anđušića, Dangubića i Zagorca, sva trojica su igrala preko 20 minuta protiv Švajcarske, Anđušić i preko 30 a to su igrači koji u svojim ekipama igraju preko 20 minuta u proseku. Igrači nemaju kad da se odmore i malo oporave, plus putovanja, ne možemo tu pričati o manjku motivacije, jer igraš za nacionalni tim, plus nijedan od igrača iz ovog prozora nije „siguran“ reprezentativac, svi se oni bore da se nametnu selektoru iako su verovatno i svesni da kada dodje ono pravo odnosno prvenstvo oni verovatno neće biti tu i zbog toga tim igračima treba odati priznanje. Ti igrači su tu i igraju za Srbiju, da bi njeni najbolji igrači igrali na Evropskom prvenstvu, a navijači imali šta da gledaju. Igraju rizikujući povrede, da ostanu bez ugovora ili se u putu zaraze, sve su to rizici. Tu imamo i Radanova i Simanića koji nisu u kombinaciji u Zvezdi od početka sezone a sad su u reprezentaciji i jedan je igrao prosečno 17 minuta u dve utakmice a drugi je igrao ukupno 17 minuta, što je potpuni nonsens. Zna se da ja navijam za njih pisao sam već o tome u tekstu o Zvezdinim strancima, tako da je to još jedan dokaz koliko su ovakve kvalifikacije nerealne.

Ostaje pitanje koje se stalno nameće kako se ovi prozori ponavljaju šta se ovim dobija i da li bi bolje bilo da se ne igra na ovaj način. Pokušavam da verujem da je izabran najbolji model u ovoj situaciji, ali jednostavno tu se najmanje mislilo na igrače, a više na sopstveni interes, kako Fiba tako i Evroliga. Podsećaju me na političke stranke koje nameću svoje i ne žele da odstupe ni za pedalj. Sve u svemu mislim da će nešto morati da se menja, ne bih želeo da učestale povrede igrača budu razlog promena, JER SPORT MORA DA POBEDI.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Marko Obradović: Ljubav kao imidž, samo da se vidi

Muzika mu nije bila želja iz detinjstva, iako su početni koraci vodili ka samoj. Koji su mu ciljevi sada, kakvi su planovi...

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još