Pod reflektorom: Đorđe Živadinović Grgur

Rođen je 12.02.1990. u Beogradu. Studirao je Fakultet političkih nauka, međunarodne studije. Pred kraj odlučio je da promeni put, glumu upisao 2012. godine na Novoj akademiji umetnosti u klasi Svetozara Cvetkovića i Ljiljane Todorović. Igra, i igrao je u gotovo svim produkcijama Reflektor teatra, zatim u predstavama Centra za kulturnu dekontaminaciju, trupa Hop.La! i Tri groša, Bitef teatra, Narodnog pozorišta Sombor i drugim nezavisnim produkcijama, kao i na televiziji. Posebno je zainteresovan za fizičko i plesno u teatru.

Kada se desio tvoj prvi susret sa glumom?

Negde devedesetih, kad sam odlepljivao na „Otvorena vrata“ koja smo porodično gledali. Potajno sam želeo da budem član takve porodice, jer mi je izgledalo kao da se silno zabavljaju, što se dešavalo i sa mnom gledajući te divne glumce u vanserijskim kreacijama. Lično sam počeo da se bavim glumom znatno kasnije, u srednjoj školi, iako sam stalno posećivao pozorište „Masuka“ u Velikoj Plani. Ne znam iz kog razloga se nisam ranije pridružio toj dramskoj grupi. 

Šta za tebe znači bavljenje glumom? 

Zaista mnogo toga. Priliku da istražuješ, učiš, probaš, filozofiraš, radiš i naravno, da se igraš do bezobrazluka i besvesti. Kad doneseš odluku da se zaista BAVIŠ glumom, to je to. Ništa se nije završilo, a sve tek počinje. Rolerkoster. Mada stvarno treba mnogo sreće.

Šta izdvajaš kao najveći adut kod sebe kao glumca?

Uh. Ne znam, majke mi. Možda otvorenost, spremnost da probam svašta i dam priliku svakoj ideji. Što možda i nije uvek kvalitet. 

Rečenica iz neke predstave koja za tebe ima veliko značenje a podelio bi je sa nama?

„Život je, ipak, stvar ukusa.“ – Vedekind, Buđenje proleća.

Postoji li neka uloga koju nikako ne bi prihvatio i zašto?  Koju ulogu priželjkuješ?

Mislim da ne bih prihvatio uloge u kojima nema nikakvih izazova, koje su plitke ili identične onim koje sam igrao i, naravno, one koje su napisane u kontekstu koji nikako ne podržavam. Možda bih kod ovog trećeg i odstupio, ali razlog za to bi morao utoliko da bude ozbiljan.

Koje je najapsurdnije sećanje koje si prizvao u sebi da bi proizveo neku emociju na sceni? 

Jedna od stvari koje sam naučio i koje se držim je da ne prizivam sećanja radi postizanja emocija. Emocija uglavnom ispliva kao produkt radnje, situacije, odnosa ili nekakve prepreke koju postavimo sebi, ili to urade reditelj ili partneri. A u procesima promišljanja i proba, zaista sam imao različite trenutke, počevši od najopštijeg mesta – živog i detaljnog konstruisanja sahrana, dragih ljudi i svoje (što mislim da zapravo mnogi čine, iako se ne bave glumom). Neretko sam ispitivao fizičke i fiziološke granice izdržljivosti. Baš sam voleo da eksperimentišem s tim. Sada malo manje. Nežniji sam i prema sebi, i prema drugima. 

Šta za tebe znači biti deo ekipe „Reflektor teatra“ kao nezavisne scene?

Tu sam od početka, ako ijednu ekipu smatram svojom, onda je to RT. Ovo pozorište je simbolički, vrednosno i intimno za mene od ogromnog značaja, čak ga i ne percepiram kao deo nezavisne scene, što svakako jeste, ali mnogo sam srećan što postoji mesto na kojem se mladi ljudi posvećeno, istrajno i dosledno bave bitnim temama uz pokušaje da se svakim korakom ode dalje, a opet dođe bliže onima kojima bi taj rad mogao da bude važan.

Kako se kulturna scena, i ti kao deo nje, bori sa situacijom usled pandemije COVID-19? 

Kihotovski, čini mi se. Nije nepoznato da je svima teško, ali čini mi se da su neke društvene delatnosti baš nagrabusile. Kulturne scene su u zemljama autoritanih režima verovatno poslednje o kojima se vodi računa, jer ne proizvode ništa materijalno, a u kriznim situacijam izgleda da to jedino postaje važno. Malo koga je briga šta se dešava s ljudima koji se bave kulturom, ali sami se nekako drže, osim kad se međusobno ne sapliću. 

O posledicama se uvek razmišlja na rubu litice. Nadam se da ipak tamo nećemo stići. 

Šta sledeće možemo da očekujemo od tebe?

Ništa ne očekujte od mene, ni od pozorišta, ni od umetnosti, ni od čega i ni od koga ne treba očekivati bilo šta. Očekivanja su najveći neprijatelji. Ako pričamo o projektima, završavamo prvu fazu rada na predstavi „Autentična tumačenja ’90-ih“, predstavu koja se nastavlja na metodološki i idejni koncept predstave „Autentična tumačenja ’68.“, u CZKd-u, a koja bi trebalo da ima premijeru na proleće 2021. Taj projekat će se najizvesnije realizovati u određenom vremenskom roku. Ostale stvari su u inicijalnom delu procesa ili na čekanju, do daljeg.

I za kraj, naravno – omiljena predstava „Reflektor teatra“?

Ž.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Mladi u Srbiji najviše distancirani prema Albancima

Najveću socijalnu distancu mladi u Srbiji pokazuju prema Albancima, pokazalo je istraživanje koje je sprovela Krovna organizacija mladih Srbije (KOMS).

Dan rudara: Ziđin slavi uz Zvezde Granda, za poginule u rudniku „Soko” još nema pravde

U subotu, šestog avgusta, u Srbiji je obeležen Dan rudara. Ovaj dan se obeležava u sećanje na 6. avgust 1903. godine, kada...

ZOOMER ocenjuje: Letnje pesme p1 / retro edition

Atlero i plaža, brigama sabotaža… ovo leto neće trajati večno kao u pesmi Marije Mikić, ali neke pesme o najlepšem godišnjem dobu...

Protesti poljoprivrednika zbog cene suncokreta

Predstavnici Inicijative za opstanak poljoprivrednika započeli su danas protestnu vožnju iz Stare Pazove, kako bi pokazali nezadovoljstvo otkupnom cenom suncokteta i cenama...

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još