Pa kako zaceliti?

Ležim ja tako danas, TV uključen, razmišljam zašto jebote nedeljama sanjam borbe u šumi? Znate, u pitanju su jako komplikovane borbe, u timovima, sa strategijom i planovima. Zašto? Zašto sanjam strateške borbe? Zašto… Zašto vidim lik Branislava Lečića preko celog ekrana? Zašto vidim Branislava Lečića u reklami, pored mladih devojaka i na jahti, kako reklamira neku vrstu vijagre? Jao. Jel ovo realno? Ovakvu vrstu gađenja odavno nisam osetila. Pa da li je moguće? Osetila sam se kao da su se on, i oni što finansiraju reklamu i ovi što plasiraju reklamu, a svi su oni ti isti, kao da su se posrali po meni i po svim ostalim devojkama, ženama, majkama, ćerkama. Razmišljam. Jebote, da li je ovo normalno? Moram da napišem tekst o ovome ili ću da puknem. I eto me.

Dakle, da li je normalno da čovek koga je jedna mlada devojka optužila za silovanje, snimi reklamu koja se tiče vijagre, sa mladim devojkama na jahti? I da se reklama plasira na nacionalnoj frekvenciji? Nije normalno. I tačka. Tačka. Ali, gde smo mi, pa gde smo mi? Alo, Marija, nije ti ovo Novi Zeland, ovo je Srbija. Koga briga što se ti i ceo ženski rod osećate posrano? Pare su bitne. Ima dana kada počnem malo kasnije da se osećam posrano, ali Bane je to učinio rano ujutru i tu nema oproštaja, tekst mora da padne. 

Opet dakle. Dakle, iako je prijava odbačena, ovo nema smisla. Podsetimo se. Glumica Danijela Štajnfeld je snimila dokumentarac „Zaceli me”, koji se bavi temom silovanja. U početku nije htela da kaže ko je čovek iz srpske filmske industrije koji je silovao. Kasnije, kada je podignuta optužnica protiv Mike Aleksića, Branislav Lečić je pozvao učenike iz Mikine škole u svoju glumačku školu. Za Danijelu je to bila kap koja je prelila čašu. Hvala Ti, Danijela. Zahvalnicu ću ostaviti za kraj jer ne želim da sledeći pasus bude kraj. Ne želim da gorčina bude kraj, već hrabrost.

„Zašto ćute? Zašto je ćutala? Toliko godina, eh.” Pa zbog ovoga. Zato što se neka devojka usudila da kaže i posle par meseci vidi ga na reklami, i to kakvoj. Zato što je Jutka dobio tri meseca. Zato što profesori svakodnevno seksualno uznemiravaju studentkinje, ali dobro, za njega svi to znaju. Pa nije dobro. I još veća je sramota što „za njega svi znaju”. I ne radi se samo o ženama, radi se o svim žrtvama nasilja, seksualnog ili kojeg god. Zamislite muškarca koji je žrtva nasilja i progovori? Pa taj postaje ženski polni organ istog momenta, pre nego što je išta rekao. Alo, ljudi! Pa u šta smo se to pretvorili? U neljude? Gde je empatija? Saosećajnost, razumevanje? Stavljanje u poziciju onog drugog. Nekad je dovoljan zagrljaj. Ima li još šanse za nas? Dokle smo mi stigli kad je jedna reklama u meni probudila lavinu ovih pitanja, misli, osećanja. 

Dokumentarac „Zaceli me” se na jedan poseban način bavi ovom temom. Uključene su i žrtve i silovatelji. Psihološki pristup je jedan od bitnih aspekata. Jačina plakata za film je dovoljna. Oseća se bol i snaga.

Plakat filma

Nekada su potrebne godine da kroz terapiju prihvatite ono što vam se dogodilo. A šta je sa onim žrtvama koje ne mogu priuštiti terapiju? A šta je sa onim žrtvama koje nikada nisu i nikada neće progovoriti? Zato, hvala. Hvala, Danijeli, Mariji, Mileni i svim ženama koje su stale uz njih i progovorile i svim onim žrtvama za koje nismo čuli da su progovorille. Za sebe. Za sve one koje nikada neće. Za sve one koje nikada nisu. Hvala.

Prethodni članakŠta su nove odluke kriznog štaba?
Sledeći članakMILAN(KA)

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Marko Obradović: Ljubav kao imidž, samo da se vidi

Muzika mu nije bila želja iz detinjstva, iako su početni koraci vodili ka samoj. Koji su mu ciljevi sada, kakvi su planovi...

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još