fbpx

Nikola Stanković za ZOOMER: generacija Z je realnija i bolje će se snaći u životu

Njega ste mogli da vidite u seriji “Moja generacija Z” o kojoj možemo debatovati da li nas dobro predstavlja ili ne, ali ono što je bilo očito je da nam je ovaj mladi glumac skrenuo pažnju na sebe. Nakon što je vrlo nekarakteristično već posle druge godine srednje škole upisao glumu, Nikola Stanković pojavio se i u “Ubicama moga oca”, a kao posebno zadovoljstvo izdvaja rad sa Srdanom Golubovićem na filmu “Otac”.

Nikola je izdvojio vreme da sedne sa nama u Dorćol Platz i odgovori na naša mnogobrojna pitanja kako bismo precizno ustanovili anatomiju studiranja u Beogradu kada ste tako mladi a dolazite iz manjeg mesta, ovog puta Čačka.

Šta je to što je presudilo u odluci da se baviš glumom?

u osmom razredu pojavila audicija za školu glume Drage Ćirić u Domu kulture u Čačku. Draga je imala sistem po kom smo godišnje imali dva javna časa i predstave preko leta. Tada sam se zaljubio u glumu.

Spremali smo predstavu “Pepeljuga” u kojoj sam prešao odmah iz mlađe u stariju grupu i igrao zahtevnu ulogu ađutanta. Tu sam osetio sve što treba da osetiš u pozorištu. Nije bilo svađa i sujete među glumcima. Ta predstava je meni donela pravu ideju o tome šta treba da radim jer sam tada upoznao i delove scene, praktikable, proscenijum, naučio sam da dižem i spuštam zavese, što je bila I jedno od mojih zaduženja u predstavi.

Mnogo sam voleo to da igram, bežao sam iz škole i po dve nedelje, pa donosio opravdanja da sam bio na probama…

Tad sam rekao: “Neću školu, hoću ovim da se bavim.”

Upisao si FDU nakon drugog razreda srednje škole. Možeš li nešto da nam kažeš o tvom iskustvu na prijemnom?

Ja sam, pre nego što sam izašao na prijemni, u Beogradu bio samo tri puta. I to uvek u ZOO vrtu. I to je bilo to. Onda sam, u drugoj godini, prvi put došao na konsultacije, ali samo sa namerom da saznam gde treba da dođem sledeće godine, vidim gde je prijava.

Plan je bio: završavam drugu godinu (međutim, padam matematiku) paralelno imam priču sa Dragom da me ona sprema, bira tekstove i drži časove. Sa tim izlazim na prijemni ali samo da probam, vidim kakva je scena i suočim se sa profesorima.

Prijemni počinje 23. Juna, baš na rođendan moje keve, ja saznajem da sam raspoređen prvi dan u prvoj grupi. Ja se skockao, sedim pod drvetom, ubija me trema. Ugledam neku grupu ljudi, pomisim da su to ljudi sa glume i krenem da ih pratim. Ulazimo u filmsku salu, profesor proziva, mene nema na spisku. Nas troje se javi da nismo prozvani i oni mene upišu. Tada profesor izgovara: “E pa dobro, vi svi, reditelji…”

Shvatam da sam ušao na prijemni za režiju i brzo odlazim do “toaleta”.

Nestajem odatle.

Kako izlazim iz filmske sale i krećem ka portirnici, devojka koja proziva kandidate za glumu, već treći put ponavlja “Nikola Stanković”.

Izašao sam na scenu i ugledao profesorku Bilju Mašić koja je primala klasu, tad me je pukla trema. Prvo što su mi rekli bilo je: “Aha, Vi ste hteli na režiju?”

Ja im brzo objasnim kakav nesporazum se desio i to ‘ajde, ispadne simpatično.

Završio sam sa dramskim i komičnim monologom i pesmom, ali nisam spremio imitacije. Naravno, to su me odmah pitali. Ja krećem da izmišljam i imitiram profesorke, profesora, izmišljenu tetku, prebacujem se fizički, što ne treba da se radi. Naravno, odmah su shvatili da sam sve improvizao.

Uskoro saznajem da sam prošao u uži krug sa još dvoje ljudi iz grupe. U užem krugu sam morao da se pustim I da dam sve od sebe, sada, kada sam već stigao dotle.

Sedam dana traje bukvalna simulacija fakulteta: časovi od ujutru do uveče, balet i probe.

Kada sam saznao da sam upisao, ćutao sam ceo put do Čačka.

Ne mogu da opišem taj osećaj: druga godina, padam matematiku, a imam indeks Fakulteta dramskih umetnosti u ruci.

Rekao si mi da ti je studiranje na Fakultetu dramskih umetnosti najlepši period u životu. Da li je možda imalo nekih trenutaka kad si želeo da odustaneš?

Dakle imao sam 16 godina, punio 17 i počinjao da živim sam. U suštini, ja sam jedva čekao da dođem na faks i ništa mi, ni u jednom trenutku, nije bilo teško. Sećam se da sam mnogo pešačio, hteo da obiđem sve, zapamtim sve brojeve buseva, vidim gde sam. Imao sam veliku sreću što je to bila klasa od deset ljudi. Svi smo bili tu jedni za druge. Zahvalan sam što sam bio sa tim ljudima, koji su imali razumevanja za sve i svakog.

Držali smo se jako kao klasa, što mi je jako značilo jer sam samo njih, pored malo rodbine, imao u Beogradu.

U seriji “Moja generacija Z” tumačio si lik Mihajla, “kul klinca iz beogradske gimnazije”. Upravo smo i mi pripadnici nove generacije “Zoomera”, kao što I glasi naziv našeg portala. Šta je to što vidiš da naša “Z” generacija novo poseduje, a što možda ona Y nije imala, a šta je ono što nam nedostaje?

Mnogo je novih stvari koje vi imate a mi nemamo, iako i sebe smatram tom generacijom. Ono što vi imate sada je mnogo više informacija, vi ste realniji u mnogim stvarima i mislim da ćete se mnogo bolje snaći. Čini mi se da mi i dalje imamo neku nostalgiju koju poseduju i naši roditelji, a vi je nemate. Smatram da je veliki problem što se ljudi sećaju te Jugoslavije kao nečeg što je bilo mnogo bolje nego danas. Ta nostalgija je mnogo zajebana stvar. I ogorčenost koja se upravo kod njih i javlja. Dakle mi smo malo bliži tome i malo staromodniji od vas.

Takođe, kad se sećam detinjstva, ne sećam se kompjutera već tog ludila ispred zgrade, trčiš, sakrivaš se, smišljaš nešto novo. Mislim da mi je to značilo u mojoj profesiji. Ne znam iz čega će sledeći naraštaji crpeti inspiraciju.

Dete danas preko telefona dobija previše informacija u toku dana i ono se zasiti i umori. Zato nema potrebu da ide dalje od toga. Uhvatim i sebe kada vežem nekoliko dana kada ne tražim informacije jer sam zasićen novim.

Ljudi danas često, kada čitaju vesti, ne razmišljaju svojom glavom. Upravo će nam ta informacija preko interneta smiriti potražnju da saznamo nešto novo, da se lično uverimo u nešto. Ne, ja ću videti snimak preko lajva i biću borac iz kuće…

Internet, koliko nam je i doneo, toliko je i oduzeo.

Bio si deo tog velikog projekta, koji je imao 44 epizode. Pojavio si se, na kratko, i u filmu “Otac”. Kako je bilo sarađivati sa ljudima koji su bili deo svega toga I kakvo iskustvo su ti donele uloge u ovim ostavrenjima?

Film “Otac” je svetla tačka moje karijere. Rad sa rediteljem Srdanom Golubovićem je bio neverovatan. Nas trojica sa klase smo igrali male uloge, ali sam tada doživeo nešto što nikad nisam. Imali smo dva dana snimanja, od kojih je jedan bio na pumpi. Mi smo mogli I da budemo iz off-a ali je Srdan odlučio da nas snimi. Tu scenu smo vratili dvanaest puta, a Srdan nam je rekao nešto što ću pamtiti; da moramo da funkcionišemo kao bend u kom nema svako isto prostora. Moraš da imaš frontmena, bubnjara i basistu. Jedan daje ritam, jedan pravi show na sceni i jedan koji je support. Mislim da smo uspeli u tome. Za ta tri sata sam mnogo naučio, osetio se kao pravi glumac i shvatio da na setu nije bilo nikakve razlike između glavnog glumca i nas.

Što se tiče serije “Moja generacija Z” jedino mislim da bi bilo bolje da su epizode duže trajale, ali ono što je meni bilo zanimljivo jeste da su scenaristi nama dali slobodu da prilagodimo tekst i sebi (kako bi bilo prirodnije) i ljudima koji to gledaju. Dijalog smo svodili na nešto što je “naše”. Mislim da dalje od neke glumače prirodnosti ne treba ići jer je to greška, jer ako bismo na to dodavali i neku tešku dramu, onda i ovo osnovno gubi svoj smisao. Ekipa je bila divna, oni su svi carevi.

U jednom intervjuu si rekao da voliš Darka Rundeka. Da li ti se dopada u kom pravcu je krenula muzika danas i koliko misliš da je bitno da mladi danas čuju i neki stariji, zasigurno drugačiji, rok zvuk?

Mislim da se danas muzika ne kreće mnogo jer se ništa toliko novo ne može izumeti. Ali recimo Billie Eilish radi originalnu ali i kvalitetnu muziku, ulaže u pesme i spotove. A onaj ko hoće da zaradi pare, radiće to na najjeftiniji mogući način. On neće da čeka.

Kod nas je problem što mi više nemamo selekciju, to jest nemamo medije koji će je vršiti. Naravno da nikada trep muzika ili narodnjaci neće ići na RTS-u, ali će se to neminovno desiti. Neko ko je vodio državu se pitao šta će se u njoj slušati. Onda kada su na vlast došli seljaci oni su odlučili da se u državi sluša narodnjak. Tada je prestalo sve što se tiče roka ili panka. Nostalgija se i javlja kada pomislimo da smo imali rok scenu na kojoj su mnogi mogli da nam pozavide, gde su muzičari bili prave zvezde. Intelektualci. Umetnici.

Danas su klinci u fazonu “ja sve slušam”. To mi se ne dopada, bezlično je: ne možeš bilo šta jesti, moraš da znaš šta jedeš a šta ne. Tako je i sa muzikom.

Nažalost, mnogi danas uzimaju ono što im se servira.

Spomenuo si, takođe, da želiš da vidiš sebe kao uspešnog glumca, posebno u pozorištu. Da li to znači da ti je pozorište primamljivije od filma i koje su glavne razlike između njih?

Mnogo više volim pozorište, osećam da se mnogo više dajem u pozorištu. Ono mi je življe, jače, tu si. Proces do jedne predstave je mnogo bolji nego proces do jednog kadra. Jer, ukoliko ne radiš ozbiljan film (koji zahteva pripreme i do nekoliko godina) taj proces se svodi na pola sata. Pozorište dopušta veću improvizaciju, što je divno jer kada jednom osvojiš celu predstavu, onda mnogo lepo imrpovizuješ a to je veoma lep osećaj za glumca.

Mislim da je živa publika mnogo lepši osećaj nego da te neko gleda preko TV-a. A i pozorištu si fokusiran na svaki pokret, a na filmu to često može da bude i samo glava.

Na filmu ne mora sve da bude savršeno (obična publika ukoliko vidi poznatog glumca, neće obratiti pažnju ako je kadar, na primer, statičan) dok bi u pozorištu sve trebalo da bude savršeno i jedinstveno: partner zavisi od tebe i ti od partnera, publika od tebe i ti od publike…

Volim i film i želim da naučim što više o kontroli sebe u kadru, ali pozorište mi definitivno više prija.

Kad već govorimo o pozorištu, koliko je važno da ga mladi ljudi posećuju i provode vreme gledajući predstave?

Mislim da mladi idu u pozorište i ne slažem se sa opštepoznatom pričom da ljudi ne gledaju predstave.

Ljudi idu u pozorište, kada ima šta da se gleda. Ljudi vode svoju decu na dečje predstave. Ali ništa se ne može na silu; dete treba usmeriti i pokazati mu i pozorište, klizanje, basket, ali će se ono samo odlučiti. Naravno da ima ljudi koji idu u pozorište “jer ide i komšinica, pa idem i ja”, ali mislim da u Beogradu ima mnogo više “verne” publike.

Drago mi je i da u mnogim srednjim školama imaju organizovani odlasci na predstave, to je značajno za mlade.

Vidimo da je pozorište pronašlo svoj način funkcionisanja i u doba pandemije. Kako se tebi čini organizacija i realizacija predstava u ovo vreme?

Mislim da su se ljudi mnogo zainteresovali za pozorište onda kada je odlazak u isto postao problem. Čim su biletarnice bile otvorene, pet predstava je bilo rasprodato. To je psihološki efekat: samo daj nečemu na značaju. Samo ljudima zabrani nešto i oni će svi tamo da potrče. Tako da mislim da je sa te strane to što se desilo i dobra stvar.

Šta je ono što bi, na kraju razgovora, poručio našim mladim zoomerima?

Mislim da svako treba da se drži sebe, da ne treba da se obazire na to šta drugi misle. Pustite se, uvek se bavite sobom i svojim, a ne tuđim životima.

Problem našeg društva je što zapravo postoji pitanje “Koga ćemo danas da ogovaramo?”

Ne treba biti sujetan, treba verovati sebi.

Hvala ti na ovom divnom razgovoru.

Hvala i tebi na pozivu.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Najnovije

Angela Davis: aktivistkinja za koju treba da zna ceo svet

Položaj afroameričke populacije u Americi je poslednjih nekoliko godina pod znakom uzvičnika, postaje sve teži, kako zbog ophođenja policije prema populaciji, tako...

Jachim Zoomira Nedelju 020

Ova ilustracija ce dati velike rezultate!

Jeste li za (ne)obavezno služenje vojnog roka?

Nijedna tema ne dovede do takve vatrene nacionalne debate kao pitanje vraćanja vojnog roka kao obaveze, a jedni od najglasnijih su svakako...

Ivana Španović se povredila, ne ide na Evropsko prvenstvo u Poljsku

Ivana Španović, najbolja srpska atletičarka i trostruka evropska šampionka u skoku u dalj, povredila se na treningu za Evropsko prvenstvo za koje...

Instagram

Preporučujemo