Nezavisni dramski umetnici i umetnice o tome šta rade sada kada ne rade

Kultura jednog naroda, kao suštinska karakteristika njegovog identiteta, u Srbiji je zapostavljena godinama unazad. To je vidljivo na svakom koraku i kao i većina drugih zanimanja u ovoj zemlji, prihodi jednog kulturnog radnika i radnice najčešće su dovoljni za puko preživljavanje. Kada je čitav svet zadesila pandemija korona virusa, kultura je bila među prvim potpuno ugašenim zanimanjima – pozorišta i bioskopi obustavili su svoj rad. Za sve to vreme, budžet za kulturu, kao odraz brige države prema kulturnim radnicima i radnicama kao građanima i građankama ove zemlje, iznosi manje od jednog procenta.

Sa druge strane, samostalni umetnici i umetnice nisu stalno zaposleni, te od prvog do prvog zarađuju isključivo svojim radom i u potpunosti zavise od tržišta. Njihova zarada bila je neizvesna i pre pandemije ali sada, kada nemaju mogućnosti da svoj posao rade i od njega zarađuju za hleb, potrebna im je pomoć kako bi preživeli. Država ih u početku nije prepoznala, sve dok nije podelila jednokratnu pomoć od 90.000 dinara za 3 meseca, kada je nakon pritiska javnosti i istupanja nekoliko hrabrih pojedinaca i pojedinki između ostalih, tu pomoć namenila i njima. Taj period je prošao, a oni idalje nemaju od čega da žive, jer mere prevencije u borbi protiv korona virusa onemogućavaju većinu njihovih radnih aktivnosti. Sa nezavisne kulturne scene upozoravaju da je neophodno sistemsko rešavanje problema, jer će u protivnom svaka sledeća kriza umetnike i umetnice dovesti do ruba egzistencije, gde se oni danas nalaze.

Kako se u svemu tome snalaze najranjive grupe mladih, nezavisnih umetnika i umetnica, pitali smo saradnike i saradnice Reflektor teatra, nezavisne omladinske pozorišne produkcije, koja u svom radu reflektuje društvo i bavi se njegovim mračnim stranama, sa ciljem da stvore odgovornu omladinsku scenu.

Glumica Maja Šuša ističe da kao i svi ljudi danas, ima trenutke nesigurnosti, neizdržljivosti i preispitivanja, ali da je neophodno što pre se vratiti zahvalnosti i pronaći volju i želju za radom i napredovanjem, ma u kom obliku to danas bilo moguće. Kaže da joj je važno da pronalazi obaveze uprkos situaciji u kojoj se danas nalazi kao nezavisna dramska umetnica, a koju opisuje na sledeći način: “Sinoć sam sanjala da igram predstavu, kao da je to nešto toliko daleko i nedostižno da spada u domen sna.”

Glumac Đorđe Živadinović Grgur na pitanje kako se oseća, odgovara: “Iskreno, ne znam kako se osećam, osim nekako uskraćeno.” Nedostaju mu prijatelji, pozorište, rad, ali i sloboda. “Nedostaje mi vreme kada se nismo toliko plašili nevidljivog neprijatelja, jer živimo u zemlji koja već dugo ima svog najvećeg, vrlo transparentnog.” Kao lekovito, inspirativno i spasavajuće ističe radionicu kreativnog pisanja Zvonka Karanovića, gde zajedno sa drugim mladim ljudima deli svoje sadržaje i diskutuje o njima. Đorđe, kao najvažniju stvar, označava činjenicu da je uspeo da pronađe način da mnoge aktivnosti nastavi, pored čitanja, gledanja, razmišljanja i planiranja, ističe pisanje, jer kako kaže, stiče utisak da će mu to nekada poslužiti kao veoma značajan dokument.

Glumica Jelena Rakočević kaže: “Osećam se kao da sam u nekoj video igrici čiji nivo ne umem da pređem, te se on ponavlja, a ja gubim snagu da pokušavam iznova. Postoje ipak i oni dobri dani. Tada obično imam posla, osećaj uzaludnosti nestaje a smenjuju ga nada, radost i entuzijazam. Neizvesnost je svakako bila deo života većine glumaca u Srbiji, sada je postala svakodnevnica.” Ističe da se trudi da svoje vreme ispuni aktivnostima u kojima uživa, kao što su šetnja sa psom, čitanje, gledanje filmova i serija. Kao aktivnost koju je otkrila u danima kada joj je virus oduzeo pozorište, kao mesto za rad i napredak, ističe digitalno dizajniranje i crtanje. Na kraju, iskreno za Zoomer, kaže: “Sve više razmišljam o tome da ću uskoro morati da počnem da se, osim glume, bavim i nekim drugim poslom kako bih zaradila novac koji mi je potreban za život.”

O kulturi je potrebno mnogo više govoriti nego što se to danas čini. Kada bismo o njoj govorili koliko govorimo o politici, ova zemlja bi izgledala potpuno drugačije, zasigurno bolje i lepše. Postoji mnogo talentovanih mladih umetnika i umetnica kojima je potreban podstrek da se bore i istraju na svom putu, ali kako to da učinimo kada je deo kulturnih radnika i radnica ove zemlje danas na rubu propasti?

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Marko Obradović: Ljubav kao imidž, samo da se vidi

Muzika mu nije bila želja iz detinjstva, iako su početni koraci vodili ka samoj. Koji su mu ciljevi sada, kakvi su planovi...

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još