Ne, u Kruševcu se ne kaže „iz KrušEvac“

Kako priču Kruševljani? Aj opet da probam…

‘El ste čuli nekad za kosovsko-resavski dijalekat? To je dijalekat kojim se govori u dobrom delu centralne Srbije. Prostire se od severne Metohije, što se nekad zvala Hvosno, pa tera dalje – Kopaonik, deo Toplice, Rasina (to je ova’ naš kruševački kraj), srednji i donji tok Zapadne Morave, pa deo Šumadije i celo Veliko Pomoravlje, ‘de nalazimo Levač, Lepenicu, Resavu (po kojoj dijalekat delimično nazvan), Braničevo, zatim tako govori narod borskog kraja i najzad se i po delu Vojvodine – jesje, po delu Vojvodine – tako govori, konkretno po južnom Banatu, Vršac i okolina. Zapadna granica mu prati prvo Ibar, pa se od ušća Ibra u Zapadnu Moravu kreće otprilike linijom Vrnjačka Banja – Kragujevac – Smederevska Palanka – Smederevo, tako da prolazi tik pored Beograda. To je staroštokavski ekavski dijalekat, stareji govor od onog po zapadne Srbije, Beogradu i Bosne. Govor koji u sebe nosi tu drevnu crtu srpski’ despota. Od umetnički’ dela, ova’ dijalekat se koristi u romanima Petrijin venac, Čizmaši, Knjiga o Milutinu. Mada vi ga bolje poznajete prema serije Selo gori a baba se češlja – kuj čita romane, daj Radašina da viče „i tako“ i Dragojla da viče „nemo’ da se ljutiš“. To ste bolje upamtili.

Ima tu i neki poddijalekti, ali razlike su minimalne, tako da ako, na primer, živite po Beogradu, a ‘oćete da znate kako govori narod po Kruševcu, spuštite se do Smederevske Palanke il’ Požarevca – i ete ga! Al’ vi to ned’ da uradite. Jok more! Vi ćete da naiđete na čoveka iz Kruševca i kad čujete da je iz Kruševca ima da kažete: „A ti si iz KrušEvac be bate? Pa kude si be?!“

To „iz KrušEvac“ izgovoreno ki „iz LeskOvac“, to „kude“ i „be bate“ ste pokupili iz prizrensko-timočke dijalekatske grupe. Tu računjamo prizrensko-južnomoravski, svrljiško-zaplanjski i timočko-lužnički dijalekat. Od ovi’ dijalekata svaki ima svoje neke karakteristike, al’  džaba ja vama to da objašnjavam ako vi mislite da Kruševljani kažu da su „iz KrušEvac“.

Često sam razmišljao štopa Beograđanima, Vojvođanima i Erama teško da razlikuju kosovsko-resavski dijalekat od prizrensko-timočke grupe. Kad sam doš’o u Beograd da studiram, čuo sam da ljudi mene pitaju da l’ sam „iz KrušEvac“. Prvo sam mislio da neka sprdnja, il’ da su oni južnjaci pa tako inače govore – jok, maltene nijedan južnjak ne reče „iz KrušEvac“. Niti Šumadinac. Ni Velikomoravac. Zna se kuj će da ti kaže da si „iz KrušEvac“ – rođeni Beograđani, Vojvođani i Ere, a uz nji’ su tu odma’ Bosanci i Crnogorci. Novoštokavci, ti „pravilni govori“. Al’ štopa? Skontao sam vremenom da nije to do sprdnje – oni to ne razlikuju, njima to „isto“. Al’ kako isto? To je ki da kažeš da ti bosanski i crnogorski naglasak isto, pa Bosancu kažeš „a što činIš, jado?“ I tako poče moj uzaludni juriš na stereotipe i dijalekatsku nepismenost. Objašnjavao sam ljudima razliku. Da bi’ objasnio razliku, morao sam i sam da bolje naučim dijalekte. Naučio sam kako se koji dijalekat zove, ‘de su mu otprilike granice, koje su mu osnovne karakteristike. Al’ džaba…

Da l’ što ti dijalekti nisu uzeti za književni jezik, da l’ iz nekog drugog razloga, al’ ljudi nisu hteli da čuju za moja objašnjenja. Bilo je slučajeva da ja čoveku objasnim lepo razliku, navedem primere, navedem filmove i serije i kažem ‘de se koji dijalekat koristi – Sekula ili Selo gori a baba se češlja, to je moj dijalekat, a Tika Špic iz Porodičnog blaga, to je ova’ drugi što nije moj. I sluša me čovek, klima glavom, kaže da razume. Kad sutradan: „Pa kude si be, pobratime?“ Bilo je i ljudi koji su me ubeđivali – paj sad – da ja ne znam kako se priča po Kruševcu. Kažu „ne čuješ ti to jer je tebe to normalno“. Ne znam, nekako mi se čeni da bi’ čuo da pričam „kude“ umesto „’de“… Bilo je i ljudi koji me gledaju i vidiš da se misle: ovaj ga laže. A što bi’ lagao? Da sam hteo da lažem, ja bi’ govorio beogradskim naglaskom i pričao da se tako govori po Kruševcu. Sigurno ne bi’ govorio ki Petrija, el’ Sekula – i dalje sam drukči od vašeg „pravilnog“.

A šta su mi govorili na konto tog dijalekta koji koristim, a koji oni ne mogu da povataju da l’ je kruševački il’ vranjski? Prvo, da sam neobrazovan, nepismen. „Kako se to izražavaš tako nepismeno?!“ A ja mogu da mu kažem kako se zove njegov dijalekat, a on moj meša sa potpuno drukčim dijalektom i posle ja nepismen i neobrazovan… Drugo, da ne pričam srpski. Sećam se, veli jedan kolega s fakulteta Crnogorac (koji inače pričao zetsko-južnosandžačkim dijalektom i koristio manje padeža od mene u svakodnevnom govoru): „Pa to što pričaš i nije baš srpski.“ A što nije srpski? Jer mi lečka drukči naglasak? Za nijansu drukči padežni sistem? Ako ova’ moj govor, govor centralne Srbije, nije srpski, što je onda omiljena zanimacija isti’ ti’ ljudi da tvrde kako hrvatski i bosanski ne postoje, već je sve to srpski? Čeka’ bre prijatelju, ja ti bliže pričam nego neki Hrvat Zagorac – kako to njegovo srpski iako on kaže da nije, a ovo moje nije iako ja kažem da jesje?

Nije me čudilo mlogo što studenti oko mene nisu razlikovali dijalekte – računjam, oni nisu mnogo ni sretali ljude drugi’ dijalekata, možda nisu gledali ni Selo gori ni Porodično blago, nisu čitali ni Petrijin venac ni Nečistu krv, pa im sve to nepoznato. A i nisu ni mnogo proživeli. Iznenađenje su bili profesori. Profesori koji su otvoreno, kroz smeh pričali „a ti si iz KrušEvac“ ili „pa da, ti si južnjak, ti nemaš padeže“. To nisu neki polupismeni džabalebaroši što sede ispred seoske prodavnice – to je srpska inteligencija. Ista ona što veli – neki javno, a neki kradom – da hrvatski i bosanski jezik ne postoje. Otkud znate, cenjeni akademski građani, kad ne znate ni kako se govori po vaše države? Mani ti Hrvatsku i Bosnu, ti ne razlikuješ dijalekte centralne i južne Srbije, dijalekte stari’ srpski’ prestonica Kruševca, Smedereva i Kragujevca od dijalekata još stareji’ srpski’ prestonica – carskog Prizrena i županskog Niša, u kojem je Nemanja doček’o Barbarosu. Nemaš ti pravo da Hrvatu kažeš da priča srpski – ti ne znaš taj sopstveni srpski!

Neko će da kaže – pa šta, imamo književni jezik, naučite vi tako da pričate i šlus! Zapravo, to je negde u glave, u podsvesti, svima ovima što im to „isto“, što kažu „iz KrušEvac“. Ovo naše je „nepravilno“ i „nepismeno“ – aj lepo mi da ga iskorenimo, da pričamo ki oni Beograđani voditelji Dnevnika na RTS i mirna Bačka. I aj, će ga iskorenimo kroz neki’ stotinak godina, jer kako je krenulo svi odoše u Beograd, a tamo te gledu ki zadnju šušu ako pričaš ovako ki ja. I onda će da otidne neko u Nemačku i vidi da tamo svaki region neguje svoj lokalni dijalekat, jer je dijalekat bogatstvo jezika. Isto će da primeti u Francusku, a bogumi i u Britaniju. A kući ned’ više dijalekte da ima. Jer ji zatro! I ‘de je njegovo bogatstvo? Štopa njegov jezik nema varijacije i sve stvaralačke prednosti koje varijacije donose? Jer je gori od zapadnjaka? Nemo’ da se čudiš ako to budu zaključili. Kako nisi gori ako sopstveno bogatstvo uništavaš, il’ još grđe – ako se pretvaraš da to bogatstvo nikad nisi imao. Al’ nemo da se zavaravaš da si sad bolji. Pa ni da si ravnopravan. Nisi – jer ti ni intelektualna elita ne čuva to bogatstvo, pa ga još i ismeva. Sve dok ne naučiš kako se govori po Kruševcu, ned’ da dostigneš Jevropu.

I, kako priču Kruševljani?

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Filmska priča bega iz Rusije članica Pussy Riot

Otkad je Rusija započela invaziju na Ukrajinu, milioni Ukrajinaca su pobegli iz svoje zemlje, kako bi se spasili. Takođe, iz svoje zemlje,...

Jachim Zoomira nedelju 073

Nekrofilija u medijima postoji i zbog vas.

Gol protiv stigme: Milica Pavlović i fudbalerke sa Daunovim sindromom

U sportskoj dvorani kampusa Univerziteta u Banjaluci odigrana je utakmica „fudbalom protiv stigme" u kojoj su fudbalsko umeće pokazale devojke sa Daunovim...

Leksikon s2:ep17 /Marko Milivojević

Poželeti da saznaš  životnu priču ponekad podseća na nemoguću misiju. Leksikon je te nemoguće misije pretvarao u moguće. Barem iz dosadašnjeg iskustva.

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još