Svedoci smo velikog licemerja ovih dana. Očigledno imamo problem sa tim što ne možemo jasno i glasno da kažemo šta u stvari želimo, pa smo primorani da se krijemo ispod različitih maski. Zakon koji je Visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu Valentin Incko ostavio iza sebe polako postaje trn u oku mnogima koji izgleda da nemaju o čemu da pričaju osim tema vezanih za osporavanje genocida u Srebrenici.
Zatočenici smo sistema koji predvodi neko ko se konstantno oseća uvređenim i napadnutim. Možda tek pukom srećom, nema dovoljno hrabrosti da uradi ono što bi želeo, tako da se sveti na najpatetičnije moguće načine. U trenutku pisanja, status trepera u pokušaju Jale Brata i Bube Korelija nam još uvek nije razjašnjen. Ne znamo ni da li im je zaista zabranjen ulaz u Srbiju, ali me zaista ne bi čudilo da jeste. Tu navodnu zabranu ulaska bez obrazloženja možemo vrlo lako protumačiti kao odmazdu za incident u Nišu, kao i za navodne komentare napisane na YouTube-u od pre nekoliko godina čije screenshot-ove možemo videti svuda na Internetu, a koji predstavljaju dokaz „ekstremističkih stavova ovog dvojca“.
Međutim, protiv Jale i Bube nije podneta nijedna krivična prijava, niti protiv njihovog menadžera ili koga god su već optužili za eskalaciju incidenta na koncertu u Nišu. Jedini faktor koji se tiče osporavanja prava njihovog boravka u Republici Srbiji predstavlja online peticija koju je potpisalo oko 70 hiljada ljudi. Nisam znao da naš državni aparat toliko ceni peticije. U tom slučaju, ovo bi mogla biti ohrabrujuća vest. Vox populi- vox dei!
Da podsetim, peticija protiv dovođenja kompanije Rio Tinto broji preko 130 hiljada potpisa.
Dok igramo tenis vrućim krompirićima sa susedima, na Bliskom Istoku se dešava velika kriza. Talibani preuzimaju vlast u Avganistanu. Naši ljudi su ovu vest dočekali sa ekstazom, moglo bi se reći. Ne zato što podržavamo prevlast radikalnih muslimana koje tradicionalno toliko volimo, već zbog neke puste nade. Nadamo se da će se jedinice SAD-a povući i sa Kosova, te da će naša vojska trijumfalno ušetati u Prištinu. Mrzimo Hrvate, Hrvati su fašisti! Oni su isterali 300,000 Srba iz Hrvatske, u pokušaju da stvore etnički čistu državu! I zato ćemo im mi pokazati ukoliko se ikada ikako i desi da epilog konfliktu Beograd-Priština bude ponovno pripajanje i potpuno integrisanje autonomne pokrajine koja je jednostrano proglasila nezavisnost. Zar ne?
Koliko možemo videti, prvi smo tu da kritikujemo zločince i ugnjetavače. Zato ćemo sigurno pristati na approx. 90 poslanika albanske nacionalnosti u Narodnoj Skupštini. Kukaćemo za gej premijerkom – ona je bar bila srpkinja. Sa 90 poslanika albanska manjina bi gotovo izvesno mogla da zahteva poziciju premijera Republike.
Ne možemo da se pomirimo sa tim što se na Radio Beogradu u 19:15 emituje Lajmet – vesti na albanskom jeziku. Plašimo se da kažemo da je ono što potajno priželjkujemo kompletno etničko čišćenje, jer znamo da u principu i nema ko da ga izvrši. Na Kosovu nije ginuo samo Marko Marković ili Pera Perić. Svoje junačke kosti je u onom paklu ostavio i Tibor Cerna.
Taj Mađar je veći Srbin od svih ostalih koji su svoje junaštvo pokazali pljujući Hrvate, Bošnjake i Albance na Internetu ispod Jaline i Bubine pesme.
U nedostatku argumenata, možda i u momentu afekta, neko sličan Prvorođenom bi me nazvao i autošovinistom. Mojom omiljenom rečju. Zaboravili smo Ršuma i njegov apel. Zaboravili smo kako se brani otažbina. Ja sebe smatram patriotom. Volim ovu državu, volim ovaj grad u kom sam rođen. Zato sam vakcinisan, uredno nosim masku u javnosti, ne posećujem masovne skupove. Produkt mog patriotizma nije smrt, već život. Bezbedan i što lagodniji mogući život. Ko su dakle ti „Principi“, junaci novog doba? 1389 puta su spremni da nam kažu da smo izdajnici otadžbine, dok su im ruke ogrezle u krvi. Smejaće se kao „Hijene“ ispod objava o broju zaraženih i umrlih, a potom će u trenutku kada je dnevno 1,500 obolelih nonšalantno otići na utakmicu i bodriti klub za koji između ostalog i ja sam navijam, ali me polako biva sramota da to javno kažem.
Religiju ne smem ni da spomenem. U srži našeg bića nalazi se krst, jer „SRBIN NEKRŠTEN NE BIVA!“.
Nemam ništa protiv krsta, sebe smatram pravoslavcem. Ali ja pravoslavlje doživljavam kao duboko filozofsku religiju čija je poenta osvrtanje ka spoznaji vrlina i preporod kojim čovek spašava svoju dušu kulturno i duhovno se uzdižući. Možda ja imam luksuz da o religiji razmišljam češće od svog prosečnog sunarodnika.
Ali baš zato i ne zvonim toliko. Religija je individualna stvar, i ne bi smela da utiče negativno na međuljudske odnose. Posebno ne religija poput hrišćanstva, koja nas uči da prihvatimo i volimo bezopasne razlike koje ljudima donose sreću. Da nije tog prihvatanja i te otvorenosti, malo morgen bi se Srbo busao u grudi za Božić dok pali badnjak, ili dok kolje svinju i peče rakiju za slavu. Kako je onda moguće da iz jedne religije pune ljubavi proizilazi toliki broj olindranih nacoša čije su pretke na Terazijama vešali, samo da bi oni 70ak godina kasnije crtali grafite sa natpisom „NOŽ, ŽICA, SREBRENICA“ praćene nizom kukastih krstova?
To su ti „Principi“. Shizoidna pojava koje se moramo rešiti, što pre.
U suprotnom, nikada nećemo napredovati kao društvo. Isto tako zaista čvrsto verujem da nam preci nikada neće biti spokojni dokle god se ne odreknemo svih zločina koji su na njima počinjeni i dokle god te zločine odlučno ne osudimo. A to znači da ukoliko želimo da budemo moralno ispravni kao zajednica, moramo prihvatiti da je ubistvo zlo. I da nijedno ubistvo nije opravdano. Zato ne možemo pristupati zločinima proizvoljno. Postoji jedna stara antropološka anegdota vezana za „varvarska“ plemena koje su antropolozi istraživali:
Naime, kada je antropolog upitao poglavicu plemena šta je to dobro, a šta loše, poglavica mu je nakon nekoliko trenutaka razmišljanja odgovorio da je dobro kada oni upadnu u susedno selo, opljačkaju ga, pobiju muškarce i siluju im žene, dok je sa druge strane loše kada muškarci iz susednog sela upadnu kod njih i sve to isto urade.
Znam da se na ovim prostorima i dalje kunemo u plemena, ali ne moramo baš 100% biti verodostojni prikaz ove šaljive fiktivne anegdote.
Cover photo: Bethan Hazell / Freeimages.com
