fbpx

Miona Marković: naučila sam da letim i zavolela svoje telo

Miona Marković aka mesečeva kći je glumica o kojoj se priča. Svojim talentom i autentičnom
pojavnošću, uspela je da privuče pažnju kritike i publike  još za vreme studentskih dana na Fakultetu dramskih umetnosti. Od tada, uloge na filmu I televiziji se samo nižu, a Miona kaže da je svaka od njih posebna i zahtevna na svoj način. Govori nam da se ceo život radi na tome da zavolite sebe, a da smatra da je ona na dobrom putu da uspe u tome. Bavi se i pole-densom i postala je jedan od  sinonima za ovu sportsku disciplinu u našoj zemlji. Za njega kaže da joj je mnogo pomogao da konačno “nauči da leti”.

  • Prošle godine si diplomirala na Fakultetu dramskih umetnosti. Šta za tebe predstavlja FDU?

FDU je institucija, akademija koju svaki student drugačije doživi. Mada možda postoje neke stvari koje su svima zajedničke, kao što je npr teže upisati FDU nego položiti bilo koji ispit na njemu. Moj neki doživljaj je da svi dodjemo autentični i svoji i da od velike količine talentovanih, profesori biraju nešto što je njima novo, neobično, nešto što ih inspiriše. Nakon toga moj utisak je da se ta autentičnost stavlja u drugi plan dok se ne nauči tehnika i zanat da bismo u četvrtoj godini izašli sa diplomskom predstavom koja je spoj onoga što je bilo u nama pre, i što je samo naše, i onoga što ti pruža jedna škola, to je dobar osećaj jer ZANAT daje sigurnost daru u koji se lako da posumnjati kada smo nesigurni u sebe.

  • Neretko ističeš koliko ti znači podrška tvoje porodice. Koliko te je podstako da upišeš književnost i glumu to što se, u tvojoj porodici gotovo svi bave naukom ili umetnošću?

Mislim da je to više utisak koji se stiče iz tabloidnih naslova, nego što se ja trudim da ističem. Zapravo dugo sam se borila da im objasnim da to nije hir već poziv. Ali kada je došlo zaista vreme da se podrži i pomogne bili su tu. Opštu književnost sam upisala da ne bih dangubila godinu dana dok čekam da po treći put izađem na prijemni, a u tome mi je pomogao brat. Ja sam bila prosto previše besna i tužna da bih o tome razmišljala, a on me zna najbolje i tražio je najkorisniji smer za mene koji bi mi se mogao dopasti za “ne daj Bože ako gluma ne uspe” i bio je u pravu.

  • Navela si da ti ne predstavlja problem “skidanje pred kamerama” jer je to sve za dobrobit uloge koju tumačiš. Na šta si sve spremna kada je u pitanju uloga, a šta je ono na šta nikada ne bi pristala?

Mislim da sam previše mlada za tako neke “NIKADA NE BIH” stavove. Ono što sada mislim i osećam jeste to da je umetnost nešto iznad nas i da nema tu mnogo nećkanja kada je u pitanju delo koje nas prevazilazi. Nažalost češće u životu igramo u stvarima koje nisu umetnost, ali bilo bi smešno besmisleno očajavati i biti operisan od samostalnosti čekajući ulogu života. Prosto kad se desi desi se, i tada nema mnogo “hoću kakim neću kakim” osim ako misliš da si veći nego što jesi, a onda si u problemu.

  • Kada se setiš svih projekata na kojima si radila ili studentskih dana, koja ti je za sada najdraža uspomena i najveći blam koji prepričavaš?

Teško… imam divne uspomene sa snimanja studentskih filmova… od smrzavanja u vodopadu od 12 stepeni, do plesanja do iznemoglosti u filmu gde igram profesionalnu balerinu, onda sve naše klasne zajebancije, pa ispiti i ono kad ne možemo da se skoncentrišemo i valjamo se po podu smejući se jer su scene još rovite i sveže pa je sve što pokažeš glupavo i smešno. Što se tiče blamova bilo ih je onoliko ali sad mi nijedan ne pada na pamet.

  • Široj publici si poznata po ulogama u serijama “Jutro će promeniti sve”, “Koreni”, “Močvara”  i “Žigosani u reketu”, čije se emitovanje skoro završilo. Kakvi su tvoji utisci sa snimanja ovih serija?

Mogla bih traktat da pišem o tome, a i dosta bih se ponavljala tako da evo ukratko:

“Koreni” – prva uloga, velika trema, tekst sam znala 3 meseca unapred.

“Jutro” – prva komična uloga, velika trema da ne ispadne karikatura, mnogo dobra serija.

“Žigosani” – prva glavna uloga, ogromna količina snimajućih dana gde sam zapravo naučila sve tehničke stvari vezane za veliku produkciju. Prvo susretanje sa likom koji sam gradiš iz dana u dan i velika pažnja da ti je kontinuitet u glavi konstantno.

“Močvara” – najteži zadatak da odigram nešto potpuno nepoznato…igram majku narkomanku devedesetih, a onda 20 godina kasnije sam monahinja u 47. godini – zamislite tek tu tremu da li ću uspeti.

  • Rekla si da želiš da pored televizije, igraš i u pozorištu. Koje su, po tvom mišljenju, njihove najveće razlike?

Suštinski između dobre glume vamo ili namo nema razlike ali su zaista sredstva drugačija. Prosto film ti dozvoljava da budeš tih, dok pozorište to ne trpi. Pozorište ti odmah daje feedback jer je publika sa tobom u istoj prostoriji, dok o reakcijama na scenu iz filma možeš samo sanjati dok ne dožive svoju premijeru. Mislim da su oba jednako bitna da bi glumac bio celovit jer tako je u treningu sam sa sobom i svim svojim glumačkim sredstvima.

  •  Koje to nove pozorišne i televizijske uloge publika može da očekuje od tebe?

Na jesen stiže na RTS-u serija “Azbuka našeg života” gde igram Martu Popović. Do tada ima još projekata ali o njima ne smem da pričam još.

  • Baviš se pole-densom već nekoliko godina, koji je u našoj zemlji, nažalost tabuiziran. Koliko ti je bitno da objasniš ljudima šta je zapravo ovaj ples i koliko pomaže u upoznavanju sebe i svog tela?

Pole dance postoji u Srbiji već skoro deceniju i to je zaista ozbiljna sportska disciplina. Danas je svakako mnogo manje tabu tema nego pre par godina, ali mi učmale umove nikada, koliko god se trudili, nećemo moći da preobratimo. Ja mogu govoriti o svome iskustvu. Naučila sam da letim i zavolela sam svoje telo jer ono sada svašta ume 3 metra iznad poda. Drago mi je što sam jedna od pionira u ovom sportu kod nas i drago mi je da je ljudima asocijacija na pole dance i moje ime.

  • Tvoje fotografije su neobrađene i iskrene jer smatraš da ljudi treba da zavole sebe a ne da se lažno predstavljaju na društvenim mrežama. Koliko je taj proces težak i šta je tebi pomoglo u prihvatanju sebe i svojih mana?

Nisam ih ja sve prihvatila niti ću, to je previše dug proces i traje ceo život. Naši strahovi nastaju, pa nestaju pa se ponovo rađaju i ceo život je borba ali to je i divno jer sa druge strane je mnogo lepo živeti život svoj i pobeđivati samog sebe. Definitivno su moje borbe lakše rešene psihoterapijom i smatram da je to lakši način i svakako kraći put da se rešavate svojih nesigurnosti u hodu.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

PRESEK NEDELJE: od Maje Gojković na FPN-u do licitacije brojem preminulih lekara

U moru medijskih informacija, prebukirani drugim obavezama, ne stižemo sve da ispratimo, pogledamo, pročitamo. Zato je tu PRESEK NEDELJE, da vam pruži...

Vršnjaci Vršnjacima: solidarnom akcijom do jednakog pristupa onlajn nastavi za sve đake

Jedna od ključnih mera protiv širenja pandemije virusa COVID-19 u Srbiji prethodne godine bila je prebacivanje obrazovnog sistema sa nastave uživo na...

Post Social Media Club: Budućnost nakon društvenih mreža

Nova Iskra objavljuje novi poziv za učešće na projektu u okviru Erasmus + programa Nova Iskra pokreće novi...

Lajović: Srbija zaslužuje ATP turnir, nadam se da mogu da startujem u dobrom svetlu

Juče je održana pres konferencija Dušana Lajovića pred Srbija Open koji počinje u ponedeljak, 19. aprila, a trajaće do subote 25. aprila.

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još