Milena Vasić: Sve se više približavamo represivnim državama

Ona je pravnica, feministkinja i braniteljka ljudskih prava deprivilegovanih građana i građanki.Gostujući u Zoomer serijalu „Backstage” svoja viđenja o stanju ljudskih prava i građanskom aktivizmu u Srbiji podelila je pravnica organizacije YUCOM Milena Vasić.

Koja je najveća prepreka sa kojom si se susretala u toku svog rada?

Mnogo je prepreka, naročito kada govorimo o pravosuđu i zastupanju ljudi na sudu. Brojne su prepreke, one mogu da se ogledaju u tome da neko očigledno ima neko prava i pokušava da ga ostvari na sudu, ali nema dovoljno dokaza. Zatim da postoji neka vrsta političkog pritiska u nekom slučaju, ili kada nema pravnih sredstava. Najteže je kada se neko kasno javi, kada prođe rok da podnese tužbu i morate da kažete nekome – da, vi imate pravo, ali prošao je zakonski rok. Tako da prepreke mogu da se podele na zakonske i na političke prepreke.

Od čega zavisi taj vremenski period i koji su najveći problemi u vezi rokova?

Različiti su rokovi u porodičnim sporovima, u radnim sporovima, kada imate novčana potraživanja… nekad su 30 dana, nekad tri meseca, nekad i deset godina, sve zavisi od konkretnog slučaja. Problemi sa rokovima se najčešće javljaju u slučajevima seksualnog nasilja kada žrtve posle 10, 20 ili 30 godina krenu na terapiju i osveste da treba da prijave šta im se dogodilo, a tada su već prošli svi rokovi i oni više ne mogu ništa da urade. Drugi problem je za kršenje presumpije nevinosti protiv medija gde je rok trideset dana. Kada je u pitanju osoba koja je u pritvoru, ona se bavi svojom odbranom i nema kada da se bavi pitanjem šta su mediji pričali o njemu i na koji način i obično taj rok prođe i nikada ne bude ostvareno to pravo. U nekim slučajevima su rokovi prekratki, a u nekim su dovoljni, ali žrtva još uvek nije osvestila da ima to pravo. Sada se malo pomera situacija, imamo novi zakon od 2014. godine da ne zastarevaju seksualni delikti prema maloletnim licima i žrtva može bilo kad da prijavi, ukoliko je bila maloletna kada je učinjeno delo.

Foto: N1

Kako možemo da utičemo na zakon?

Možemo na brojne načine. Sada je aktuelna od strane više organizacija velika kampanja za prava žrtava u krivičnom postupku. Imate kampanju „Potpisujem“ koja se zalaže za to da se izmeni definicija silovanja. Ono što je ključno, nažalost, je politička volja. I dok sa jedne strane imate pooštravanje kaznene politike i uvođenje kazne doživotnog zatvora bez uslovnog otpusta pod izvorom da se time štite prava žrtava, što prosto nije tačno, nego se samo uvodi jedan viši nivo represije. Sa druge strane, mi i dalje nemamo fond za žrtve koji bi omogućio naknadu štete, onima koji nisu bili u mogućnosti da naplate u krivičnom ili u parničnom postupku naknadu štete, a žrtve su krivičnih dela. Mi nemamo državni fond, nego ti ljudi, najčešće žene, ostaju bez ikakve naknade.

Kako bi opisala aktivizam u Srbiji u tri reči?

Oživljavanje. Mislim da se aktivizam u Srbiji u poslednje dve godine, pojavom ovih brojnih građanskih ekoloških pokreta malo povratio. Jedan vremenski period bila sam prilično pesimistična po pitanju građanskog aktivizma u Srbiji, ali mislim da oživljava. Probuđen bi bila druga reč. Ljudi su počeli da se organizuju u neformalne grupe u nedostatku neke adekvatne političke opozicije. Počeli su da brane svoju ulicu, svoj park, svoje dvorište, svoju reku. I treća reč bi bila hrabar – jer sam imala prilike da vidim koliko aktivisti trpe pritiske i šta im se sve događa, naročito ljudima koji se bave ekološkim aktivizmom i za to je potrebna velika hrabrost jer oni svi u lokalnim sredinama trpe strašnu represiju, posebno jer mnogima to nije posao, već imaju svoje redovne poslove na kojima trpe pritiske zbog načina na koji se bave aktivizmom, ili trpe njihove porodice. Zato bi to bile te tri reči – oživljavanje, buđenje i hrabrost.

Čini se kao da je ekološki aktivizam sve jači u Srbiji?

To je ogroman talas pokreta i vi vidite, ako prate različite vrste medija, da se protiv ekoloških organizacija vodi ozbiljna antikampanja gde se oni prozivaju kao neprijatelji srpskog naroda zato što se protive nekakvim investicijama u Srbiji i na taj način se njihovi sugrađani okreću protiv njih, kao da će vam sada ekološke organizacije uzeti platu, uzeti taj novac koji je investiran u vašu lokalnu sredinu, da bi se time napravio spin o tome šta rade ekološke organizacije. A najvažniji je vazduh koji dišemo i voda koju pijemo, ako nema toga bespredmetno je baviti se bilo kakvim aktivizmom.

Zašto se smatra da postoje bitniji problemi i da je životna sredina nešto sporedno što dolazi nakon nekih važnijih pitanja?

Zato što je to direktan prst u oko krupnom kapitalu koji je mnogo veliki naspram malog čoveka i zato svako udruživanje u tom smislu treba podržati jer je to nešto što se tiče svih nas, a ne nešto ekskluzivno. Vi u svim drugim aktivizmima imate neku vrstu ekskluziviteta, zaštite nekih prava, a ekološka prava se zaista tiču svih nas – i naše dece i naših unuka. Zato je jako važan kompletan ekološki pokret koji je nastao u Srbiji i jako mi se dopada što je to veliki broj neformalnih grupa koje nisu ni formalno registrovane, ne jure projekte, već iz sveg srca žele da zaštite svoju reku i svoj park.

Da li je aktivizam neka vrsta privilegije jer ljudi koji su na rubu egzistencije nemaju vremena da se bave aktivizmom?

To je karakteristika siromašnih sredina. Kada pogledate zemlje u kojima su najrazvijenija ljudska prava i koje su ekološki najosvešćenije – to su zemlje najvećeg životnog standarda. Životni standard i ljudska prava su direktno povezani.

Da li je teže baviti se aktivizmom u manjim sredinama, nego u Beogradu i da li su pritisci veći?

Jeste, i žao mi je što taj pritisak nije vidljivi. Mi upravo zato imamo mapu napada na branitelje i braniteljke ljudskih prava gde prikupljamo podatke o napadima koje doživljavaju aktivisti širom Srbije i želim i ovom prilikom da pozovem ljude koji trpe napade ili pritiske da nam se jave jer je bitno da se svaki taj napad evidentira, a naročito u lokalnim sredinama gde ljudi nemaju podršku koju mogu imati u Beogradu, gde nemaju pristup medijima i gde nema ko da ih zaštiti. U 2020. godini bilo je zabeleženo preko 100 napada, a pretpostavljam da ih je bilo mnogo više jer nismo uspeli do svakog da dođemo i te godine smo tek počeli da beležimo napade.

Foto: N1

Kakva je razlika kada je u pitanju aktivizam u Srbiji i u drugim zemljama?

Zavisi od države do države. Imate države kao što je Turska gde je bavljenje aktivizmom stavljanje glave u torbu svakog dana, ili Azerbejdžan ili Rusija. A ima zemalja gde je bavljenje aktivizmom neka vrsta hobija. Nisu svuda aktivisti ugroženi i nisu svuda podjednako poštovana ljudska prava. Što je opresivniji sistem, to je teže i zahtevnije bavljenje aktivizmom. U odnosu na Tursku u Srbiji je bavljenje aktivizmom super, ali u odnosu na Ameriku ili Holandiju je rizično. Nažalost, sve se više približavamo ovim zemljama veće opresije, a udaljavamo od zapadnih demokratija i već se mogu primetiti određene sličnosti, naročito kada je pravo u pitanju. U Turskoj je ozbiljno procesuiranje advokata koji se zalažu za ljudska prava Kurda i možda ste čuli da je jedna advokatica umrla štrajkujući glađu u zatvoru. Volela bih da kažem nešto optimističnije, ali čini mi se da se ipak približavamo ovim opresivnijim državama. Kada je u pitanju nasilje prema ženama, okolnosti su isto drugačije, drugi su problemi. Imamo islamsku radikalizaciju koja je tamo vrlo aktivna, jednu specifičnu vrstu opresije i definitivno je teže.

Da li su slučajevi koje čitamo u medijima kada žene izlaze u javnost sa svojim iskustvima preživljenog nasilja napravili promenu?

Jeste, naročito kada govorimo o porodičnom nasilju. Mnogo veći broj žena se osvešćuje i javlja i svaki put kada pričamo u javnom prostoru o nasilju prema ženama šaljemo poruku nekoj ženi da nije sama i da ne treba da trpi nasilje. Proces je dugotrajan i spor, ali ima rezultata po pitanju broja žena koje trpe nasilje i procesuiranja nasilja u porodici i tu smo možda i najviše odmakli po pitanju osvešćivanja. Sa pojavom #metoo pokreta i slučajevima koji su kod nas aktuelni oživljava i priča o seksualnom nasilju, za nijansu sporije i teže s obzirom na to da su jako delikatni slučajevi i žrtvama je potrebno više vremena da se otvore. Ali pomeraju se stvari, i to mene kao feministkinju i pravnicu raduje. Jako je važno što one jedna drugoj šalju poruku da nisu same i da nisu jedine koje to proživljavaju, ali je mnogo bitna i poruka koja se šalje svim bivšim, sadašnjim i budućim nasilnicima – da žrtve više ne ćute. I to ima najviše potencijala za promenu. Seksualni predatori nastupaju iz pozicije da nikada neće biti uhvaćeni i zato čine krivično delo. U situaciji u kojoj žrtve masovno progovaraju smanjuje se verovatnoća da neće biti uhvaćeni i verujem da su mnogi nasilnici sada u strahu od toga šta može da se o njima otkrije.

Na šta si u svojoj karijeri najponosnija?

Imala sam slučaj čoveka koga je grad hteo da izbaci iz socijalnog stana. Tužili su ga za raskid ugovora, a u pitanju je bila ekonomski ozbiljno ugrožena porodica. Uspela sam to da dobijem na sudu, nisu ih izbacili iz stana i na to sam bila jako ponosna. To je bila velika stvar pre svega za tu porodicu, a i za mene lično je taj slučaj jako drag. A bilo je mnogo i slučajeva i projekata, mi gledamo kada postavljamo projekte da to bude nešto što će ostati u zajednici, pa tako i ova mapa napada može da ostane i da se prati razvoj položaja aktivista u Srbiji kroz to i da kroz pet godina možemo da uporedimo podatke i da kažemo da li je taj broj napada opao ili ne.

Možeš li nam reći nešto više o YUCOM-u i uspesima vaše organizacije?

YUCOM postoji skoro 23 godine i u pitanju je Komitet pravnika za ljudska prava, osnovan kao neprofitna, nevladina organizacija i od samog osnivanja se bavi pružanjem besplatne pravne pomoći i zagovaranjem izmena zakona i politika. Jedna od stvari koja je veliki YUCOM-ov uspeh koji se dogodio mnogo pre nego što ću ja doći u organizaciju je kampanja za uvođenje prigovora savesti u Ustav Srbije, zatim uvođenje hate crime-a kao posebne otežavajuće okolnosti u Krivični zakonik Srbije, počeci slučajeva protiv Srbije u postupcima pred Evropskim sudom za ljudska prava – među prvim slučajevima su bili YUCOM-ovi  slučajevi i veoma mi je drago što već deset godina radim u organizaciji koja ima tako veliki uspeh u različitim oblastima i zagovaranja i pojedinačnih slučajeva i strateških slučajeva u praksi.

Kako si se karijerno usmerila baš na ljudska prava?

Ja sam završila pravni fakultet Union i imala sam sjajnog profesora Sašu Gajina koji je predavao ljudska prava i to interesovanje je počelo na fakultetu, ali posle fakulteta sam počela da se bavim privredom. Nakon dve godine sam shvatila da me ne ispunjava da štitim nečiji tuđ novac i da ne želim da se time bavim, pa sam odustala od privrede i počela da se bavim ljudskim pravima.

Šta ti je prva asocijacija na reč „motivacija“ i šta tebe motiviše?

Prva asocijacija – snaga. Čovek mora u sebi da nađe pored motivacije i snagu da nešto uradi, snaga i motivacija idu zajedno kao dve sestre i ne mogu jedna bez druge. Nekada nije samo motivacija dovoljna, a nekad nam daje snagu da uradimo nešto što je lično nama neophodno. Mene lično motiviše činjenica da ne mogu da gledam društvenu nepravdu oko sebe i ne uradim ništa po tom pitanju. Surovo idealistička potreba da se promeni svet. Kada primetim nepravdu na svojoj koži ili u svom društvu ne mogu da ćutim i da se ponašam kao da se to nije dogodilo. Imala sam potrebu da reagujem onda gde mogu. To je i svest o ličnoj privilegiji. Danas je privilegija biti pismen, završiti školu, završiti fakultet, raditi posao koji voliš… Obrazujući se u toj oblasti, naročito ženskih prava i shvatajući svoju privilegiju želela sam da je iskoristim da pomognem nekome ko je manje privilegovan od mene. Najveća motivacija mi je društvena nepravda da nemamo svi jednake uslove za život, ili obrazovanje i potreba da se to nekako ravnomernije rasporedi.


Celu emisiju „Backstage” možete pogledati na Zoomer youtube platformi

Nemanja Marinović
Nemanja Marinović
Kad ne uređuje tekstove, bistri politiku. Kad ne bistri politiku, bistri pop kulturu.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Marko Obradović: Ljubav kao imidž, samo da se vidi

Muzika mu nije bila želja iz detinjstva, iako su početni koraci vodili ka samoj. Koji su mu ciljevi sada, kakvi su planovi...

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još