fbpx

Maraton u kom ćutanje više nije zlato

Seksualno zlostavljanje postalo je tema u medijima, ne samo u Srbiji. Nakon što je glumica, Milena Radulović optužila nastavnika glume, Miroslava Aleksića za silovanje, kao da se otvorio portal u svet kojim su neupitno vladali muškarci ogrnuti plaštom moći koji im je do skora pružao zaštitu od bilo kakve odgovornosti.

Usledile su reakcije i u Sarajevu, Zagrebu, javljalo se još devojaka i u Beogradu, da bi sve za sada kuluminiralo optužbama Danijele Štajnfeld protiv Branislava Lečića. To nas je odvelo još dublje u svet moćnih muškaraca, a poslednje optužbe su stale na Nenadu Prokiću, profesoru na Akademiji dramskih umetnosti. Kažemo poslednje, jer kao da se ta vatra tek rasplamsava, kao da se čeka još imena, što sa Akademije, ali i van nje.

Nedostaje možda neki podsticaj, otprilike onakav kakav je izazvala presuda Milutinu Jeličiću, Jutki, koji je, podsetimo se, dobio tri meseca zatvora zbog seksualnog zlostavljanja i uznemiravanja svoje saradnice, Marije Lukić.

Autorka: Jelena Jaćimović

Značaj presude Milutinu Jeličiću

Nakon izricanja presude upravo je Marija Lukić ukazivala da je, bez obzira na visinu kazne, značaj same presude ogroman. Ogroman jer je ovo prva presuda za slično delo. I reći će Marija da ona nije bila svesna šta je ta presuda učinila, odnosno koliko je uticala na ohrabrenje drugih žena, ali reći će nam i da su je u tome osvestile drugi.

„Nisam imala takvu percepciju da sam nešto uticala na druge žene ali onda su mi ljudi, sa kojima imam neposredan kontakt, govorili da oni to tako vide i da veruju da jeste uticalo i da se nešto promenilo toliko da žena iz male sredine može da osudi političkog moćnika. Zašto onda ne bi mogle i druge žene“, pita se Marija Lukić.

I, da. Zašto ne bi mogle? Što se samog Brusa tiče, ona je prva prijavila Jeličića, a za njom je potom prijavu podnelo još šest žena. Na žalost, sud je prihvatio samo njenu. Ostale žene, reći će nam i to Marija, uglavnom su pod pritiscima napustile Brus, što nikako ne treba osuđivati jer nije ni malo lako bilo nositi se sa pritiscima okoline, ali i sa podmetanjima Jeličićeve odbrane koja je udarala nisko pokušavajući diskreditovati ih kao zrele i zdrave osobe, čemu sam i sam svedočio na nekim saslušanjima gde su se neke od tih žena pojavljivale kao svedokinje.

Uostalom, koliko je teško bilo opstati i ostati u Brusu svedoči nam i Marija:

„Od samog starta, kad sam prvo ja prijavila, pa još šest žena, dobijala sam ozbiljne pretnje. Kad sam to rekla policiji i kad sam zatražila policijsku zaštitu rekli su mi da oni to ne mogu da mi obezbede ali da budem uverena da mi se ništa neće desiti. Naravno da nisam mogla da budem mirna. Nakon nedelju dana od prijavljivanja sam bila svesna da moram da se obratim javnosti i tek tad sam progovorila o svemu. Čim sam sve prijavila sutradan sam dobila otkaz. Ne mogu da kažem da mi je to teško palo jer se svakako ne bih vraćala i ne bi nastavila tu da radim ali sve žene koje su javno izašle, njih šest, su se odselile iz Brusa. To dovoljno govori o sredini u kojoj živimo, kako društvo to vidi i sa čime su se one suočavale. Nismo svi istih karaktera, nismo svi istog senzibiliteta. Neko može da podnese više, nego manje.“

I sama je bila blizu odlaska, ne samo iz Brusa, već iz Srbije.

„Meni je u jednom momentu bilo jako teško i kofer mi je stajao pored vrata. Čekala sam samo da ga spakujem. Imala sam krizu oko dva meseca. Nisam više mogla da podnesem ni ljude, ni situaciju u kojoj se ništa ne dešava i čekala sam da odem odavde. Ne samo iz Brusa, već i iz zemlje. Ne mogu da kažem da sam bila razočarana toliko u Jeličićeve postupke. On se branio. Ne snosiš nikakvu krivičnu odgovornost ako lažeš. To je maksimalno koristio na sudu, ali razočarale su me institucije koje se ponašaju tako da to ne sankcionišu, ne staju na stranu žrtve i ne reaguju ni na kakvo kršenje Ustava, Zakona o krivičnom postupku, već stimulišu nasilnika da se tako ponaša… A ni na kakav način ne stimuliše žrtvu da prijavi nasilje bilo kakve vrste, čak i seksualne. „

Zlostavljanje u ratu nastavilo se i u miru

U takvoj situaciji, ono što je Marija uradila je više nego tek iskorak ka novom poglavlju. Trebalo se sa svim tim suočavati svakodnevno i to u sredini poput Brusa, gde je Jeličić jedno vreme imao apsolutnu moć. Nije to bila samo borba Marije Lukić protiv Milutina Jeličića, već i protiv čitavog sistema, pa i društva koje čak ni silovanja tokom rata nije procesuiralo kako treba pa se valja u tom blatu bez trunke empatije za žrtve. Da je reč o kontinuitetu koji povezuje silovanja u ratnim i mirnodopskim uslovima potvrđuje i Nađa Duhaček, iz Centra za ženske studije.

Autorka: Jelena Jaćimović

“Tu postoji zajednička nit. S jedne strane, tiče se moći uopšte, zauzimanja teritorije, te degradacije jer je ideja da žene nisu ljudi nego objekti koji se onda mogu bacati između muškaraca koji o tome odlučuju”, kaže naša sagovornica.

Ono što ipak posebno ističe je vreme nakon samog zločina i postavlja pitanje na koji način tretiramo žrtve silovanja danas?

“Da li im verujemo i pružamo li im sve one vrste podrške koje proizilaze iz toga da li im verujemo? Da li stigmatizujemo dalje decu koja su rođena kao rezultat silovanja i koja su tako odrasla? Najviše se divim “Zaboravljenoj deci rata”, organizaciji iz BiH koja se tom decom bavi danas. Oni rade odlične političke stvari na osvešćivanju silovanja kao društvenog problema, da to ne sme da bude pojedinačna stigma neke osobe.”

Da nit koja povezuje ratni i mirnodopski period, a tiče se silovanja doista postoji i da je ta teza poprilično čvrsta potvrđuje i slušaj sa Miroslavom Aleksićem, koji je bio, ne samo simpatizer Željka Ražnatovića, Arkana, već i član njegove stranke pa i poslanik u parlamentu, a Arkanu bi se, da nije ubijen, sudilo i za silovanje kao ratni zločin.

A upravo su silovane žene tokom rata u BiH uticale da se silovanje konačno klasifikuje kao ratni zločin, zločin protiv čovečnosti. Najviše zahvaljujući žrtvama koje su bile spremne da pričaju o svojim iskustvima, kao i podršci koju su dobijale.

“Feministkinje su odavno govorile o kontinumu nasilja, pa se nekad nasilnici sami i nacrtaju, kao što je to slučaj sa Aleksićem”, ističe Nađa Duhaček ali napominje da je važnije da društvo ipak pre toga prepozna nasilje jer se “dešava svuda gde su odnosi moći nejednaki.“

“Treba stalno da radimo na tome da prepoznamo nasilje. Može da se desi u školi, ili negde drugde i važno je da šaljemo signale žrtvama, ne samo da izađu javno i prijave nasilje policiji ili tužilaštvu, nego da izdrže ceo proces”, kaže Duhaček.

Za nju je globalna pobeda činjenica da je silovanje prepoznato kao zločin protiv čovečnosti, iako naglašava da je moralo da se desi belim ženama u Evropi, da bi do toga došlo dok se na silovanja  nad ženama u Južnoj Americi ili Africi zatvaralo oči.

Podrška je važna

O pravom broju silovanih žena, ali i muškaraca se samo nagađa. Samo u BiH se priča o preko 20.000 žena. Postoje programi podrške ali oni nisu institucionalni čak ni za žrtve silovanja u ratu, odnosno žrtve ratnog zločina. Institucije nemaju osećaja za žrtvu zlostavljanja, a posebno je to slučaj na suđenjima gde žrtve prolaze ponovo kroz istu traumu, što je na svom iskustvu osetila i Marija Lukić.

„Žrtva prolazi obavezno kroz sekundarnu viktimizaciju. To je ono što je gotovo neminovno i prolazi kroz stigmatizaciju na različitim nivoima. Ne znam kako bih reagovala da je drugačiji bio odnos institucija, da sam imala više poverenja u njih i da su druge žene imale više poverenja,“ pita se Marija Lukić.

Dakle, podrška. Ako je već nema od strane institucija, mora je biti od strane javnosti, sa akcentom na žene. Na primeru suđenja u Brusu, a kasnije i u Kruševcu Marija Lukić je imala snažnu podršku žena, što iz Kruševca, odnosno udruženja žena „Peščanik“, što iz Inicijative „Ne davimo Beograd“, što Žena u crnom i drugih žena koje su dolazile da kažu Mariji: #nisisama.

Snežana Jakovljević iz „Peščanika“ bila je jedna od žena koja je redovno dolazila i pružala podršku Mariji.

„Za nas podrška nije bila upitna. Bile smo i u Brusu, pa potom smo imale skupove podrške ispred suda, ali opet nas niko od lokalnih medija nije pozvao da nas pita zašto smo tu”, priseća se Snežana tih dana i ističe da je njeno udruženje jedino koje pruža podršku ženama putem SOS telefona.

“Niko nas, nikad iz lokalnih medija nije pozvao da pita šta je seksualno nasilje, zašto smo tu…Samo su objavljivali senzacionalističke stvari i neke stvari koje nisu mogle da pomnognu”, kaže ona.

Napominje da je podrška ženskih grupa, građanki i građana važna za žrtve seksualnog nasilja “zato što je jedna od posledica seksualnog nasilja osećanje izolovanosti, krivice, gubitak samopoštovanja, gubitak poverenja.”

“Ako pokažemo da verujemo ženi koja je iznela te tvrdnje onda mi njoj pomažemo i podržavamo je. Pomažemo joj da veruje da nije blesava što joj se to dogodilo, da nije kriva, da nije izazivala, da mi kao žene razumemo o čemu ona govori i zašto se to događalo. Tako da je ta podrška važna i za žrtvu ali je važna i zato što šalje poruku javnosti da je seksualno nasilje nedopustivo, da moramo verovati osobama koje su to preživele i da, na način na koji mi možemo, treba da podržimo te osobe”, navodi Snežana Jakovljević.

A koliko podrška znači žrtvi najbolje nam je opisala upravo Marija Lukić:

„Mnogo mi je pomoglo. Nisam ni znala da može da pomogne da se osećam bezbednije i samouverenije. Stvarno je jezivo to sa čime se žene sreću pri samoj prijavi, a išla sam prijaviti sama. Kasnije, kako su počela suđenja, prvo u Brusu, računala sam da nema potrebe da bilo ko dolazi jer mi ćemo da budemo na sudu, on će reći šta ima, ja ću reći šta ima… Onda je krenuo da dovodi svoju hordu ljudi na suđenja i ne mogu da kažem da sam se osećala ružno. Gledala sam kako to izgleda onima kojima sam ja važna, mojoj porodici koja je mogla iz medija i sa društvenih mreža da vidi kako to izgleda i njima je to bilo bitnije nego meni. Ja sam imala cilj, želela sam da on bude osuđen, neću da gledam i da slušam šta oni govore i nekako sam prolazila kroz taj špalir. Onda je to uticalo i na javnost. Niko nije inicirao da bilo ko dolazi na suđenja već se sama javnost organizovala i to je važno, ta solidarnost, koje gotovo da nema. Žena lakše prolazi kroz sam sudski postupak, kroz stigmatizaciju ako ima empatije i solidarnosti drugih žena. Mnogo mi je bilo lakše kad god sam videla sve njih.“

To što je Marija osetila odlučila je da primeni u praksi i da osnuje fondaciju koja nosi njeno ime:

„Kad je suđenje završeno nisam mogla sebično da se okrenem i kažem da sam ja svoje završila, a vi ćete da se snađete, da će institucije to da urade. Mi svi čekamo neke promene a promene smo mi. Mi bi trebalo same nešto da promenimo. Iz tog razloga sam došla na ideju da osnujem fondaciju“.

Fondacija je usmerena na žrtve iz unutrašnjosti, a opet i ne samo na žene već za sve osetljive grupe koje doživljavaju seksualno nasilje.

„Činjenica je da su žene u unutrašnjosti u mnogo goroj pozicij nego žene u Beogradu. Verovatno da ima više organizacija u Beogradu i tamo su žene možda i otvorenije i imaju drugačiji odnos prema svemu. U malim sredinama, u unutrašnjosti je to mnogo gore. Izraženija je stigmatizacija, jače je osuđivanje okoline i sekundarna viktimizacija kroz koju žene prolaze. Iz tog razloga sam odlučila da to bude u Brusu“, objasnila nam je Marija.

Marija je pomogla da seksualno zlostavljanje postane tema o kojoj razgovaramo i o kojoj razmišljamo, što primećuje i Snežana Jakovljević:

“To ranije nije bilo tema, pa računam da polako kao društvo sazrevamo ako je ovo postala tema. To govori da sazrevamo i da polako razumemo koncept ljudskih prava”, ističe ona.

Napominje, međutim, da smo kao društvo needukovani jer se ljudi pitaju zašto se ranije nisu prijavila zlostavljanja. Rešenje za ovaj problem vidi u uvođenju seksualnog obrazovanja u škole.

A uporedo sa tim treba pratiti reakcije policije i tužilaštva. Uglavnom pasivni, nakon Marijinog suđenja, a posebno nakon optužbi Milene Radulović i Danijele Štajnfeld, ipak je vidljiv pomak, ističe to Nađa Duhaček:

“Sa malo više ozbiljnosti tretiraju ovu optužnicu ali to je tek jedan korak u dužem procesu jer ima još čitav niz koraka gde mogu da se pokažu ili  da se spotaknu bilo pod političkim pritiscima, ili sopstvenim neznanjem. Ne znamo da li će imati znanja i upornosti da sa tim procesom dođu do kraja.”

Ističe da je i u medijskom pokrivanju napravljen korak unapred, a posebno izdvaja način na koji grupa “Novinarke protiv nasilja prema ženama” skreću pažnju na to kako treba raditi i zaključuje:

“To je tek deo posla. Mi smo sad na jednom koraku. Dobro je. Treba da odvojimo jedan dan da čestitamo kome treba i da se saberemo da vidimo šta radimo dalje jer mislim da je maraton tek počeo.”

A u tom maratonu ćutanje više nije zlato, već naprotiv.

Žene više ne ćute i tek neće ćutati. Biće mnogo glasnije nego što su bile. Nadam se i verujem i znam da će to inicirati neke druge stvari kao što je to iniciralo i u mom slučaju. Ovde moraju da se dese sistemske promene, a ne samo da nam govore da budemo hrabre a da će institucije reagovati. Verujem da će institucije drugačije reagovati kad se bude više pričalo i da će seksualno nasilje biti kažnjavano“.

Reči su ovo Marije Lukić, žene koja je riskirala sve za svoju budućnost, za budućnost svoje dece, za našu, vašu budućnost. I izgleda barem malo svetlija, zar ne?

Autorka: Jelena Jaćimović

Autor teksta: Dejan Kožul

Autorka ilustracija: Jelena Jaćimović

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Prikrivanje imovine, seksualno uznemiravanje, zloupotreba službenog položaja – Milutin Jeličić Jutka

Milutin Jeličić Jutka, bivši predsednik opštine Brus, postao je poznat široj javnosti 2019. godine kada ga je njegova bivša sekretarica, Marija Lukić,...

Heroine današnjice: Dodeljena nagrada Dejan Anastasijević istraživačkim novinarkama

Nezavisno udruženje novinara Srbije uz podršku Ambasade Sjedinjenih Američkih Država, povodom svetskog dana slobode medija, dodelilo je danas u Dorćol Placu nagrade...

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još