Rio Tinto je priča koja se već mesecima šunja po medijima, a tek nedavno je ušla na velika vrata kako na domaćim tako i na svetskim portalima. Usadila se u našu tek poniklu ekološku svest i svoje korenje pustila u svakoj kući u kojoj se na bar 5 minuta nađe neki sagovornik, što je vrlo brzo razdvojilo pšenicu i kukolj na „za“ i „protiv“. Pšenica se bori da raste, a kukolj, kao i svaki korov, se bori da je uguši.
Na prve blokade nisam išla. Previše sam mlada da bih se sećala kako je to izgledalo prethodnih godina, a opet previše stara da bih se svesno upustila u novu poprilično opasnu avanturu. Ironično bunt se u meni probudio tek dan posle, kada sam videla da su tukli demonstrante, gazili ih bagerima i rasterivali čekićima. Šabac je za dosta ljudi bio alarm koji nas je drmnuo iz dremeža. Postali smo svesni da ovaj elan nije samo podgojen decenijskom frustracijom, koju bismo rešili metodom dresure govoreći im: „Sedi!“, već i potrebom da se ono malo što imamo sačuva od jalovljenja. Desničarski pokreti u Srbiji su uzeli maha. Ako nešto ne smeš da diraš jednom nacionalisti, to su porodica, imanje i vojska. Levičarskih pokreta ima tu i tamo. Ako nešto ne smeš da diraš jednom borcu za ljudska prava to su pravo na jednakost, slobodu i zdravu životnu sredinu.
I tako su se nesloživi složili: Rio Tinto mora da ode!
Optimistično se nadam da će pšenica pobediti, ali i da se kukolj ne zapati; šta nam ostaje nakon što odu? Jutka, Lečić, Palma, novi zlostavljači i stare metode svaljivanja krivice na žrtvu. Naravno, lično braneći se od napada nije nikada toliko efektno kao naizgled nepobediv argument: „Ja sam žena i smatram da je on nevin, i u pravu za sve!“. Tako je grupa žena ponosno stala iza Jutke, dokazanog zlostavljača. Nisu ni prve ni poslednje čiji se identitet koristi u svrhu odbrane tuđih interesa, a najnoviji dokaz za to je „lila revolucija“.
Naime, to je udruženje građanki, bez bilo kakvog prethodnog medijskog pokrića ili javnog delovanja, koje smatraju ove blokade nasilnim, nepravednim i protivustavnim. Stoga su, na jedan meni nepoznat navodno legalan način pozvale na uništavanje tuđe imovine. Plan koji je kružio u javnosti pozivao je sve žene da se obuku u lila boju, ponesu sa sobom kantice iste i redom farbaju kola koja namerno blokiraju saobraćaj. Udruženje, naravno, nigde nije bilo registrovano, ali je važno da su žene stale na stranu pravedne i građanske Srbije!
Na dan blokade, doduše, niko se nije pojavio.
Snimljena je jedna žena koja je tvrdila da je članica pokreta dok se raspravljala sa demonstrantima u Valjevu, ali bez traga lila boje na odeći ili u kantici. Gde je odjednom isparila ta toliko najavljivana grupa hrabrih i odvažnih žena koje su rešile da se suprotstave lažnim ekološkim tiranima? Prosto rečeno, nije ih nikada ni bilo. Opet su žene postavljene na čelo kolone narativa kako bi se pogani branili od jačih i usput zaradili par političkih poena. Čak je oduzeta i ljubičasta boja, međunarodno priznata kao boja koja simboliše žene i njihovu borbu. Nastao je novi ironično-feministički pokret: Bez ženske inicijative i bez njihovog pristanka. Čini se da je to modus operandi na našoj političkoj sceni kada je u pitanju odnos prema ženama…
Osećajući potrebu da glasno dam svima do znanja da pristanka sa ženske strane nema, obukla sam se u lila boju i na ljubičastom transparentu jasnim crnim slovima ispisala „Mi se ne bojimo – Već smo lila!“. Odlučila sam da otmem nazad svoju ženstvenost i svoj feminizam, da mu dam slobodu koju zaslužuje. Svaka žena je osoba za sebe; sa svojim mislima, verovanjima, snovima i nadanjima. Nije marioneta kojoj se vuku žice da bi igrala kako drugi sviraju.
