“Tampon zona” je podkast koji je u prethodne 3 i po godine ugostio žene iz najrazličitijih sfera delatnosti i pomogao da se njihove intimne priče i (ispostaviće se neretko univerzalna) iskustva pročuju. U oktobru 2022. otvorio je novu sezonu koja, premda treća po redu, može biti posmatrana i kao prva, jer za njegovu urednicu i voditeljku Ivu Parađanin svakako predstavlja jedan svež početak. Naime, Iva je donela smelu odluku da rad svog autorskog projekta nastavi potpuno samostalno bez platforme i podrške većeg medija, što je bio slučaj do sada, i to u cilju da ga održi slobodnim i bez cenzure.
Novo izdanje “Tampon zone” sam iskoristila kao povod da razgovaram sa Ivom o (preduzetničkom) položaju žena u novinarstvu i medijima, nasilju koje doživljavaju, performativnim aktivizmu i današnjem statusu feminizma u društvu.
Pokušaću da preskočim očekivana pitanja koja su ti se verovatno već popela na glavu, ali zanima kako je za tebe lično, najviše psihički izgledao prelaz na samostalan režim rada? Da li su postojale nesigurnosti ili pritisak očekivanja, te kako si prelomila da kreneš u ovom smeru?
Nesigurnosti postoje i dalje, ali kako sam shvatila iz iskustava koleginica, preduzetnički put je takav, u jednom trenutku dobiješ krila i osećaš da je ceo svet tvoj, u drugom si u potpunom beznađu i pitaš se da li si luda što si se sama upustila u sve. I dalje prolazim kroz razlite amplitude osećanja, od entuzijastičkih do zabrinutih, ali ono što definitivno mogu da iznesem kao zaključak jeste da je sloboda neprocenljiva kada govorimo o medijima i sadržaju koji napokon mogu da kreiram koliko i kako želim. Neopisiv je osećaj kada sedite u stolici i ne brinete šta ćete da pitate, ni šta će taj neko da odgovori, a ni da li će taj intervju biti gledan, kliktan ili šta već neko iznad vas zahteva da bude. Već radite razgovor radi samog razgovora i moći koju kao takav, sirov i životan, poseduje. Shvatila sam koliko sam zapravo brinula da ne izigram poverenje žena koje sednu prekoputa mene, a sada je to poverenje sigurno i mislim da priče koje pričamo samo u ovakvom ambijentu mogu dostići svoj pun potencijal: celovite, necenzurisane i iskrene. Još uvek ne znam šta će sve proisteći iz ovoga, ali znam da su nam nezavisni autentični medijski punktovi prekopotrebni i da će uskoro postati jedini izvor validnih informacija.
Kao neko ko radi u medijima dugi niz godina, da li vidiš napredak u percepciji, predstavi, generalno tretiranju žene? Osim onoga što i publika spolja može da primeti, kako to izgleda unutar same industrije?
Najgora posledica pogrešne i štetne slike žene u medijima je izveštavanje o femicidima i uopšte nasilju prema ženama, gde godinama svedočimo katastrofalnim kršenjima moralnih, novinarskih i ljudskih kodeksa. Međutim, analiza medijskog sadržaja grupe Novinarke protiv nasilja nad ženama čija sam i ja članica, pokazala je blage pozitivne promene kada je izveštavanje o ovoj temi u pitanju, što je za pohvalu ali problem i dalje nije rešen. Postoji određeni broj novinara koji nije senzibilisan da o ovome izveštava i zbog toga prave greške, dakle nenamerno, zbog izostanka edukacije. Međutim, nažalost u većini slučajeva to je namerno, jer će se korišićenjem senzacionalističkih obrazaca doći do više klikova. Kada govorimo o medijskoj slici žene uopšte, seksizam je i dalje preprisutan (i to onaj najopasniji, prikriveni) u svim sferama i žene i dalje prednjače u perifernim rubrikama medija vezanim za zabavu i domaćinstvo. Ono što ja vidim kao pozitivnu promenu jeste sve veći broj mini-medijskih stanica, novinarki, ali i profila na društvenim mrežama koji se na pravi način bave određenim temama i pariraju vladajućoj pasivnoj medijskoj predstavi žene. Imamo sjajne novinarke i urednice, samo zbog efekta staklenog plafona često nemamo priliku da čujemo sve priče koje žele i umeju da nam ispričaju.
Da li se osećaš kao da je podizanje svesti o položaju žena jednim delom rezultiralo u forsiranom feminizmu, radi reda i ispunjavanju forme? Da li misliš da i takozvani performativni aktivizam može da doprinese makar vidljivosti problema, ili zapravo unazadjuje borbu protiv istog?
Mislim da je važno kod podizanja svesti o položaju žena pre svega da ističemo primere dobre prakse i sledimo ih, a ne da tražimo greške lupom i češljamo da nađemo feler. Ne znam šta je forsirani feminizam, za mene on predstavlja nužnost u svakom životnom prostoru. Performativni aktivizam može da proširi neku informaciju i da nekom otvori oko, ali nije dovoljan niti dobar kao jedna alatka. I sama sam upadala u klopku da nešto šerujem i sutradan zaboravim na taj događaj, inicijativu, kampanju, a onda sam rešila da to sebi više ne smem da dopuštam. Uvek nateram sebe da posle određenog vremena proverim šta se sa tim desilo i koji su dalji koraci koji mogu da rezultiraju promenom. Širenje informacija jeste važno, ali propagiranje određenih ideja radi trenda je površno, jer je borba za rodnu ravnopravnost jedna suštinska borba koja nas se svih tiče.
Šta je ono što smatraš da nadležni organi treba da urade kako bi se krenulo u pravcu emancipacije, zaštite i jednakosti svih žena? I na šta apeluješ da treba da je na vrhu te liste prioriteta?
Za početak da veruju ženama i da ih čuju. Nestvarno je koliko glasno žene urliču, pogotovo u poslednje vreme, a institucije ostaju gluve. Bilo da govorimo o porodičnom, akušerskom nasilju, ili uznemiravanju na poslu ili na fakultetima. Žene su konačno skupile hrabrosti i svedočimo jednoj lavini ispovesti na raznim poljima, a institucije padaju na testu i odbijaju da nas zaštite. Dovoljno je da probleme koji vre iz većine žena prepoznaju kao probleme, a ne kao nešto što je normalno samo zato što smo žene.
Budući da si bila deo kampanje Rečnik nove stvarnosti, zanima me tvoj komentar na zvanični stav NPS-a, Matice srpske i stručne javnosti koji su se usprotivili uvodjenju rodno senzitivnog jezika u udžbenike, pa je taj predlog ove jeseni povučen?
Jedna od tema kod koje uvek dobijem najviše hejt komentara je upravo ova. Ja sam glasna zagovornica rodno senzitivnog jezika i mislim da svi koji mu se protive koriste to kao jedan blagi štit za sve one ideje koje se kriju iza njega, a koje naginju patrijarhalnom i desnom diskursu. Jezik nas definiše, on je naša stvarnost, a to koliko su određeni pojedinci i udruženja spremni žustro da ga učine neživim, govori koliko smo kao društvo zapravo još uvek zaglavljeni u nekim zakorelim tradicionalnim okvirima. Ali, idemo dalje.
Za kraj, koje bi sadržaje, bile to knjige, filmovi, medijske platforme ili nešto četvrto, preporučila onima koji žele da se edukuju i informišu o ženskoj borbi?
Mislim da su umetnost i pop kultura jako važni saveznici u ovoj borbi i u poslednje vreme ima sjajnog sadržaja i sjajnih autorki na svim poljima, koje zahvaljujući ovoj borbi postaju vidljivije. Hajde preporučiću ono što sam poslednje čitala i gledala. Knjiga Vigdis Jurt – Nasleđe, serija Maid, i naravno predstava Devojčice! Od medijskih platoformi: Kritički, Feminizam iz teretane, Draga devojčice i sjajan podkast Guilty Feminist!
