Efekat posmatrača, ili – zašto ne reagujemo na nasilje?

S vremena na vreme pojavi se poneki video snimak javnog nasilja. Neke od situacija kojima smo svedočili u poslednje vreme jeste napad na devojku u teretani, slučaj na raskrsnici na Novom Beogradu, kao i ispad na Adi Ciganliji. I dok se u javnosti najviše polemiše o tome ko je kriv” ili ko je izazvao”, pored nas prolaze mnogo važnija pitanja – kakvu sigurnost imaju žrtve koje se osnaže da prijave nasilje nadležnima, da li imaju adekvatnu zaštitu i šta će biti epilog cele priče?

Kako bih dobila adekvatne i proverene informacije, kontaktirala sam Autonomni ženski centar, organizaciju koja se duži niz godina bavi pružanjem pomoći ženama žrtvama nasilja, te razgovarala sa predstavnicama udruženja Jovanom Markulić i Anjom Zečević.

Ono što je važno istaći na početku, jeste da statistički postoje promene u vezi stepena nasilja. Kako moje sagovornice ističu, pandemija korona virusa i vanredno stanje jesu uticali na povećan broj poziva.

Nakon vanrednog stanja i izlaska iz karantina, osetile smo povećan broj poziva na SOS telefonu, a žene su prijavljivale različite vrste nasilja. Razlog za povećan broj žena koje su nam se obraćale nakon vanrednog stanja je taj da nisu bile u mogućnosti tada da nam se jave iz bezbednosnih razloga i što su bile izolovane, takođe su navodile da je nasilje tada postalo učestalije i većeg intenziteta. Žrtve su bile spreminije da napuste nasilnika, prave plan izlaska iz nasilja i pokrenu različite postupke. Primećujemo i da nakon popuštanja epidemioloških mera su nam se obraćale žene koje su u visokom riziku od povređivanja, ponavljanja i dalje esklacije nasilja”, ističu moje sagovornice.

Drugi faktor je to što se o ovoj temi više govori. Me too pokret, veća prisutnost ove teme u medijima, kao i veći broj žena koje javno govore o nasilju koje su preživele i svojim nasilnicima uticali su na to da se žene lakše odluče na korak da prijave nasilje.

Možemo da primetimo da se o nasilju više govori nego ranije, da su žene više osnažene da govore o svom iskustvu nasilja koje su preživele. Žene poput Marije Lukić, glumice Milene Radulović, Danijele Štajnfild, žene koje su progovorile o grupi Telegram i osvetničkoj pornografiji i drugih  koje su javno govorile o svom iskustvu nasilja svakako jesu ohrabrile i druge žene da prvi put nekome ispričaju svoje iskustvo nasilja. Žene koje su zvale SOS telefon su u nekim slučajevima prvi put progovorile o svom iskustvu nasilja”, objašnjavaju sagovornice.

U 90% slučajeva, žrtve porodičnog i partnerskog nasilja su žene. Međutim, ove situacije na različite načine utiču i na druge aktere u porodičnom okruženju, posebno decu.

„Žrtva se stalno suočava sa strahom, strepnjom, anksioznošću, a prisutni su i problemi sa spavanjem, nesanicom. Deca su takođe žrtve porodičnog nasilja. I kada nasilje koje se dešava u porodici nije usmereno direktno na decu, deca su takođe izložena nasilju samim prisustvom nasilnim scenama koje preživljavaju njhove majke – slušaju vređanje i pretnje majkama, ukoliko ih vide uplakane ili sa povredama…Vrednosni sistem nasilnika utiče na sistem vrednosti deteta, te imamo primere da deca koja odrastaju u porodicama u kojima je prisutno nasilje, preuzmu model ponašanja oca i kasnije i sami čine nasilje u svojim partnerskim vezama”, objašnjavaju sagovornice.

Nažalost, veća vidljivost ove teme u medijima ne znači uvek da će se ona adekvatno prikazati, te da neće imati kontraefekat u javnosti. Efekat posmatrača” još uvek je izuzetno prisutan i to se jasno videlo na primerima nasilja u prethodnom periodu.

„Svedočimo situaciji, da su sve prisutniji naslovi u medijima o nasilju nad ženama, a sve manje davanje značaja javnosti takvim sadržajima. U navedenim događajima, imamo situaciju da niko nije reagovao, da su žene napadane od strane muškaraca na javnim mestima, na ulici, u teretani, kupalištu. To možemo s jedne strane shvatiti kao strah ljudi – da će proći na sličan način ukoliko pokušaju da pomognu žrtvi, a sa druge strane kao manjak empatije i mišljenja da ne treba da se bave tuđim problemima”. Nasilje koje je usmereno na žene na javnim mestima, ukazuje nam na sve veću smelost muškaraca da demonstriraju i zloupotrebljavaju svoju fizičku i društvenu moć”, zaključuju sagovornice i dodaju da Srbija ima dobre zakone, koji mogu dovesti do adekvatne i pravovremene zaštite žrtve, ukoliko bi se dosledno primenjivali, zajedno sa svim protokolima koji olakšavaju rad stručnjacima.

„Problem mogu biti nesenzibilisani stručnjaci koji ne prepoznaju i/ili negiraju nasilje koje žene prijavljuju, te na taj način može doći do propusta u radu i izostanku adekvatne zaštite žrtve”, zaključuju moje sagovornice.

Cover photo: Anete Lusina / Pexels

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još