U tekstu Šta sve znamo o zagađenju vazduha u Srbiji? na Zoomeru je predstavljeno istraživanje novinarke „Centra za istraživačko novinarstvo Srbije“ (CINS) Dine Đorđević za koje je dobila prvu nagradu Evropske unije za istraživačko novinarstvo. Za Zoomer Dina govori o tome kako je izgledao proces rada na ovim pričama, za koje je žiri ocenio da podižu „svest o zagađenju i posledicama po zdravlje, uz otkrivanje pojedinačnih i sistemskih problema koje država ne rešava“.
Kako ste došli na ideju i šta Vas je podstaklo da istražujete zagađenje u Boru?
Probleme sa zagađenjm vazduha počela sam da pratim pre nego što su oni dospeli u žižu javnosti. Primetila sam da su se ljudi koji žive u Boru na društvenim mrežama u 2019. žalili na zagađenje i organizovali proteste. Oni su to povezivali sa novim vlasnikom rudarskog basena, kompanijom „Ziđin“, koja je preuzela „RTB Bor“. Na video snimcima koje sam videla aktivisti iz Bora su se žalili da republička inspekcija ne kontroliše kompaniju.
To mi je privuklo pažnju i poslala sam zahtev za pristup informaciji od javnog značaja Ministarstvu zeštite životne sredine da proverim da li zaista inspekcija ne proverava rad kompanije „Ziđin“. Ispostavilo se da je inspekcija više puta odlazila i kontrolisala kompaniju i da je našla brojne nepravilnosti, kao i da je pokrenula postupak pred Privrednim sudom u Zaječaru protiv kompanije zbog prekomenrnog zagađenja vazduha u Boru tokom četiri dana – u novembru 2019. i u januaru 2020. Odatle smo kasnije gradili priču koja je mnogo šira i pokazuje daleko kompleksniji problem stanovnika Bora sa zagađenjem vazduha.
Mediji se mnogo više bave temom zaštite životne sredine, ali mi se čini da je za većinu priča potrebno daleko više vremena nego što dnevni mediji, pre svega televizije, mogu da izdvoje.
Dina Đorđević
Možete li nam opisati kako izgleda posao istraživačkih novinara dok istražuju zagađenje vazduha koje uzrokuje strana, konkretno, kineska kompanija , kako ste dolazilli do informacija, kako ste ih proveravali?
Moram da priznam da Ministarstvo zaštite životne sredine nije bilo zatvoreno kao što je danas. Bilo je moguće, dakle, dobiti inforamcije o tome ko i kako krši zakon, kao i šta je Ministarstvo nekog kaznilo ili je pokrenulo postupak na sudu. U tom smislu, vodila sam se informacijama iz zvanične dokumentacije republičke inspekcije zaštite životne sredine, ali sam i razgovarala sa ljudima iz Bora, kao i dugogodišnjim aktivistima i stručnjacima. Bilo je tu i bivših radnika „RTB“-a koji su mogli da ispričaju kako sve funkcioniše unutar rudarskog basena i potvrde sumnje o problemima. Takođe, zvanični podaci o merenju kvaliteta vazduha su potvrđivali tezu da je zagađenje veće. Sve ono što nije bilo moguće proveriti i dokazati, nije ušlo u tekst i nije objavljeno.
Pritisak sa kojim se suočavaju naše kolege u manjim mestima je ogroman i zbog toga je potpuno razumljivo zbog čega oni nisu u mogućnosti da istraže priče.
Dina Đorđević
Ministarstvo je tužilo kompaniju o kojoj ste pisali, ali ozbiljnih reakcija na sve što ste otkrili nije bilo. To nam govori i činjenica da su ove priče i dalje aktuelne, kolika je u tom smislu uloga profesionalnih medija da nastave Vaše istraživanje?
Kada je objavljeno da je kompanija „Ziđin“ na sudu, bilo je velikih reakcija u medijima. Kolege sa televizija su izvestili o ovoj temi profesionalno i tako su produžili život priči. Usledila je pandemija virusa korona i u tom trenutku, opravdano, sva pažnja medija bila je usmerena na zdravstvo. Danas, situacije je nešto drugačija. Mediji se i sami mnogo više bave temom zaštite životne sredine, ali mi se čini da je za većinu priča potrebno daleko više vremena nego što dnevni mediji, pre svega televizije, mogu da izdvoje. U tom smsilu naša istraživanja mogu da im posluže kao osnov na kojoj i sami mogu da grade svoje priče. To je važno jer se tako tema zadržava više u javnosti i povećava se šansa da se problemi reše.
S druge strane imao i mi obavezu da nastavimo da pratimo temu o kojoj smo pisali i da obavestimo javnost o ishodu. Tako sam, recimo, ispratila tok suđenja protiv kompanije „Ziđin“ o kome sam prvobitno pisala. U septembru ove godine Privredni apelacioni sud u Beogradu doneo je konačnu odluku da poveća kaznu kompaniji sa 400.000 na million dinara. Kada sam dobila zvničnu potvrdu od suda, napisala sam vesti i „CINS“ je objavio. Verujem da je takva praksa i naša obaveza. Da je sud, recimo, oslobodio kompaniju odgovornosti, mi bismo i o takvom ishodu na isti način izvestili. Na taj način dajete punu informaciju javnosti tako da ona može da zauzme stav prema određenoj temi.
Koliko je važno da se mediji iz Beograda interesuju za lokalne teme, jer nema mnogo lokalnih medija koji bi istraživali, kao što to „CINS“ radi?
Izuzetno je važno da mediji iz Beograda prate lokalne teme. Pritisak sa kojim se suočavaju naše kolege u manjim mestima je ogroman i zbog toga je potpuno razumljivo zbog čega oni nisu u mogućnosti da istraže priče. Poslednjih godina novinari „CINS“-a često putuju po zemlji i sve se češće bave lokalnim problemima. Čak nas i ljudi prepoznaju po tome i sve češće prijavljuju priče jer znaju da su velike šanse da ćemo se njima baviti. S druge strane, svaka naizgled „ mala“, lokalna priča, je zapravo ilustracija većeg i šireg problema u društvu i sistemu. Zbog toga je važno da se njima posveti podjednaka pažnja. Lokalne probleme je nekad nemoguće videti iz Beograda i zato uvek pozivamo ljude da nam prijave šta se dešava u njihovom mestu kako bismo mogli dalje da istražimo problem koji ih muči.
Izvor fotografije: N1
