Važnost negovanja mentalnog zdravlja
„Da li voliš svoj život?“
Potresna je izjava mlade Katarine Kike Ðukić (21), koja je posle višegodišnjeg maltretiranja digla ruku na sebe.
Verujem da je većina čitalaca upoznata sa samim događajem, pa nastojim da se ne ponavljam, već apelujem na svakoga ko čita ove redove da pažljivo preispita sopstvene interpersonalne odnose i osvesti svoje reči koje upućuje drugima oko sebe.
Aksiom je da se svako ljudsko biće nosi sa svojom verzijom unutrašnjeg razdiranja, muke, sa brigama, kognitivnim zabludama, traumama i svako vuče svoj emotivni sizifovski teret – stoga je neophodno zaći u figurativni „Marijanski rov“ individue, ukoliko nam je iole stalo do bazičnog poštovanja tuđih stavova, mišljenja i perspektive, koja se neretko ne poklapa sa našom sopstvenom. Sušta lepota života je prihvatanje diverziteta, ali ne mogu da se ne zapitam dokle smo dogurali kao jedno prividno demokratsko društvo, čim smo dozvolili da jedna ambiciozna devojka poklekne pred masom koja ne identifikuje izazov u različitostima, već dela poput društva ilustrovanog u delu „Mrtvo more“, Radoja Domanovića, koje ne samo da dopušta nasilje, već ga indukuje i facilituje.
Pre nego da osudite osobu do sebe, osvestite neoborivi iskaz da za svaku šemu ponašanja postoji razlog i da svako daje sve od sebe da u datom momentu svoju nesigurnost sakrije, zaboravi ili istu prihvati (toplo preporučujem poslednju opciju). Ko zna, možda se devojka koja, na prvi pogled, deluje povučeno zapravo bori sa samom sobom da izađe na kraj sa nasiljem koje je pretrpela u osnovnoj školi, a dubinski želi da iznova oseti bezbrižnost i razdraganost? Možda je dečko koji konstantno drži ruke u džepovima osoba koja ima vidne rane ili ožiljke kojih ga je sram, iako intrinzički zna da su rane deo njega, da je krajnje vreme da prihvati sastavni i nerazdvojivi aspekat svog tela?
Inače, šta nas sve sprečava da budemo ono što suštinski i jesmo, što neke natera da zalutaju na svom putu? To je strah od ostracizma, od neprihvatanja, konzistentno eskiviranje od aspiracija, od želja i vere, jer smo po default-u mentalno naučeni da izbegavamo toksičnost, svaki tip dileme, jer je tako lakše. Jer tuđi komentari imaju uticaja na to kako vidimo sebe. Iako deluje kao jukstapozicija, eskiviranje od toksičnosti drugih uzročno-posledično dovodi do izliva toksičnosti u nama samima, jer smo svesni onoga što želimo da modifikujemo, čak i bez tuđih komentara, jer je najveći oponent sa kojim se borimo naš lični razum.
Kada se osetite izdano i povređeno, kao da više nećete moći da izađete na svetlost dana usled džumbusa koji je generisan i sramote koju svako „linkuje“ za određene događaje iz svog života, primarno je reći da nismo sami u plesu koji orkestrira život.
Nasilje nije rešenje problema ni u jednom slučaju, već su razumevanje i baza podrške fondacije na kojima se temelji stabilnost u najraznovrsnijm okolnostima, ali se na isti način gradi i izlaz iz naizgled nepremostivih prepreka, grdnih planina, koje prevazilazimo na dnevnom nivou. Postoji enorman broj mogućnosti koje ovaj svet pruža, brdo knjiga koje valja pročitati, filmova koje nije na odmet pogledati, ljudi koje ćeš tek upoznati, a najveća je pobeda kada, čak i nakon metaforičkog „pada u jamu“ dospeš na površinu, ponosno noseći zaceljene ožiljke na svojoj duši.
