Antić: Ulaženje u cipele drugog ima isceljujući efekat

Gost nove Edit reportaže je psihoterapeut Uroš Antić. Razgovarali smo na temu značaja psihoterapije, kao i raznim tipovima mitova i toksičnih narativa koju okružuju mentalno zdravlje.

Sa terminom „psihodrama“ moja generacija se prvi put upoznala gledajući seriju „Otvorena vrata“. I nije nam mnogo toga bilo jasno. Šta je zapravo psihodrama i kako ona pomaže očuvanju mentalnog zdravlja?

Psihodrama je oblik psihoterapije, pre svega je to grupna terapija i nastala je po idejama Jakoba Morena. On je pošao od ideje kreativnosti i spontanosti kao fundamentalnih pokretača naših aktivnosti i cilja koji želimo da dostignemo. Ali u društvu, kroz obrazovanje i iskustva, postajemo obrnuto tome – anksiozni, preplašeni, usmereni na to šta mislimo o sebi i šta će drugi reći i postavljamo sebi zabrane. Njegova ideja je istraživanje načina kako ljudi da oslobode tu aktivnost i spontanost u sebi.

U praksi, psihodrama koristi elemente drame u tom smislu da imamo scenu, osobu koja donosi neki problem ili situaciju i za koju postavljamo scenu. Scenu pravi sama osoba, ona dovodi likovi i postavlja stvari, a te likove igra ostatak grupe koji zovemo publika, a koji dobijaju drugačiju ulogu. To mogu biti osobe, stvari, nestvarna bića – anđeli, demoni, šta god nekome padne na pamet. Psihoterapeut se ovde zove direktor i njegov zadatak je da, gradeći scenu zajedno sa osobom koju zovemo protagonista ili protagonistkinja, istraži šta se tu događa prvo površinski kroz samu scenu, a potom i šta se dešava iza toga.  Možemo da premestimo scenu vremenski, da razgovaramo na šta nas podseća i postavimo scenu za tu situaciju.

Šta su prednosti psihodrame?

Ovde imamo mogućnost da se stvari o kojima u klasičnom terapijskom radu pričamo zapravo odigraju. I to ima neverovatan isceljujući efekat. Najvažniji deo je ideja da možemo da uđemo u poziciju drugog i iz njihovih uloga razumemo šta se događalo. I drugi terapijski pravci koriste različite metode kako bi osvetlili poziciju drugog, ali ovde je specifično jer može da se izgradi scena i to odigra pred nama. I ono što je bitno – dozvoljava mogućnost da se nešto promeni. U realnosti ne možemo da menjamo prošlost – kako smo zapamtili to je to. Ovde možemo u nekoj sceni da nekome kažemo nešto što nismo mogli da kažemo, ili uradimo ono što nismo mogli da uradimo. To ima potencijalno jako isceljujući efekat u utiče na ljude da počnu da stvari doživljavaju drugačije jer sutra kada se nađu u nekoj sličnoj situaciju, možda im neće ostati prethodno iskustvo zaleđenosti, nego iskustvo terapijskog rada gde su nešto uradili na sceni.

Šta su najčešći štetni narativi sa kojima se susrećeš u svom radu?

Ja ih ugrubo delim u dve grupe – u stare i nove. Stari su mitovi koji pripadaju starijoj generaciji ili su duže vremenski prisutni i ponavljaju se često – ma neko je bezobrazan, nisi dovoljno jak, nemaš volje… Svi okviri koji govore da je problem u osobi, a ne u situaciji ili sistemu. Isto tako, često pripadaju poricanju problema – istripovao si se. Negira se mogućnost da za osobu u datom trenutku situacija može biti toliko preplavljujuća da nema kapaciteta da se izbori sa njom. Sve vreme se u tom starom okviru ističe negacija – to bi bio zajednički motiv. Uz to, tu je standardni narativ – svi koji idu kod psihijatra i psihologa su ludi, ja nisam lud i neću da idem kod psihijatra i psihologa, meni to ne treba u životu, to je glupo samo sediš i pričaš sa nekim… ali sve te ideje polaze od ideje negacije same situacije i problema, ali i negacije da nešto može da pomogne. Nekad se osećamo toliko zakucanim da ne možemo da vidimo da postoji neki izlaz, već to često bude deo onoga – nema meni pomoći.

Šta bi onda bili novi mitovi?

Noviji mitovi su produkt više stvari, prvo savremenog vremena i načina života, pre svega tehnologije koja je vrlo uticala, ali i okvira neoliberalnog kapitalizma. Ne toliko kapitalizma, već postulata iz aspekta protestantske radne etike koja insistira na samodovoljnosti. Novi elementi su – sve zavisi od tebe, ti si kreator svog raspoloženja, sudbine, svog mentalnog zdravlja. To je ekstrem druge vrste jer mi možemo da utičemo na određene stvari, ali ne živimo u vakuumu, već u sistemu koji utiče na nas i ograničava nas na razne načine, bili svesni toga ili ne. Kada kažem sve je do mene, ja ignorišem jedan dobar deo realnosti.

Gde se tu nalazi pozitivna psihologija?

Pozitivna psihologija ima svoju psihološku opravdanost i dokaze koje govore o pozitivnim smerovima, ali postoji preterana upotreba i zloupotreba. Samo misli pozitivno – to je preterivanje koje vodi ka nerealnom shvatanju realnosti jer ničija realnost ne može biti samo pozitivna i upravo je u tome lepota, da uprkos svim preprekama uspeš da nađeš put i iz toga izađeš obogaćeniji i pametniji. Put nije ignorisanje dela realnosti i tvrdnje kako će svi biti u redu ako samo budeš pozitivan.

A zatim imamo i tvrdnje tipa – ako nije sve kako treba, onda nije kraj. To je pretpostavka nas, kao narativnih bića, koja imaju potrebu da se priče zaokružuju i po mogućstvu sa krajem. Realnost nam često kaže da je kraj, kad je u pitanju nečiji narativ, uglavnom smrt. I to je deo koji jako teško prihvatimo. Imamo potrebu da sve bude objašnjeno, ali život to tako ne radi i često ostajemo bez odgovora, bez objašnjenja, u krajnjoj liniji bez razumevanja mnogih stvari, što ne znači da su one loše zbog toga. Teško nam je da to prihvatimo, da ostaju krajevi, pa se gradi ideja – nije još gotovo, nije zaokruženo. Nekad je, prosto, gotovo kad je stvarno gotovo. I nema dalje. Ja mogu veštački u svojoj glavi da gradim nastavke, ali priča je zaokružena.

Na koji način možemo da nađemo balans između svih narativa i šta možemo da radimo u svakodnevnom životu kad je u pitanju mentalno zdravlje?

Jedna od najbitnijih stvari je mreža podrške. To su pre svega prijatelji, ali i porodica tamo gde su odnosi dovoljno dobri, kolege sa posla, prijatelji iz škole… Mreža podrške je mesto jako bitno za naše duševno znanje. Jedan od prediktora poboljšanja duševnog zdravlja je to koliko imamo veliku mrežu podrške oko sebe. Drugi ljudi služe kao direktna podrška i pomažu nam, ali i kao vrsta check-ina za realnost. Uz to je, naravno, terapija, savetovanje, bilo koje vrste. Zahvaljujući tehnologiji danas možemo da saznamo informacije i anonimno. To su neke osnovne mogućnosti.

A kada je u pitanju naše individualno ponašanje?

Kada govorimo o ličnom ponašanju, mislim da je važno da čovek preispituje sebe, ali ne u smislu dovođenja u sumnju, već pokušaja da razume zašto se određene stvari događaju ili se ponavljaju. Na primer u partnerskim vezama. Ako se to ponavlja, to ne znači da si ti kriv zbog toga, ali hajde da razumemo šta to privlači određeni tip osobe, ili različite osobe, ali je interakcija takva da uvek vodi ka istom rezultatu.

Ja ću oprezno preporučiti self help knjige jer se u nekima od njh krije ista ova zamka samodovoljnosti. Ne kažem da nema dobrih i da ne može iz njih čovek da izvuče dobre tehnike, ali ih ne treba posmatrati kao opšte objašnjenje ili jedino moguće objašnjenje za neku situaciju u kojoj se nalazimo. One su jedan pogled na svet, jedan način kako se nešto može rešiti, ali ne i jedini i tako im treba i prilaziti. Sa određenom dozom opreznosti i skepse, ali daleko od toga da nemaju neku svoju ulogu i da ne mogu da pomognu.

Šta bi bila tvoja poruka mladima koji se dvoume da li da se jave za pomoć?

Moja prva preporuka je da se koliko god je moguće razume šta je psihoterapija. Zahvaljujući opštoj kulturi zajedno sa ovim narativima imamo i mnoge predrasude – o samoj psihoterapiji, načinu kako se radi, ko su psihoterapeuti, kako se oni ponašaju. Kada govorimo o domaćim sajtovima, mogu da preporučim e-psihoterapija.com koji uređuju moje koleginice i kolege, odličan sajt sa dosta informacija o različitim pravcima u okviru psihoterapije. Važno je da neko pronađe pravac koji mu odgovara. To može zvuči kao da je na slepo, jer ima iskustvenog učenja, ali važno je da se razumeju osnovne ideje iza nekog terapijskog pravca. Znati u šta se opuštate i šta možete da očekujete.

Ono što bih isto poručio – to deluje. Česta poruka koju sam dobijao od mlađih ljudi je da im je ranije od spolja sve delovalo bez veze, ali kako se ostvari prvi korak dobije se priznanje da su imali pogrešnu sliku i nisu znali šta je. To je važno da znaju oni koji imaju tu vrstu dileme, da li pričati, da li ću biti prihvaćen, šta će se dogoditi. Pozvao bih mlade da imaju vere, da uđu u proces i dožive ga zaista jer jedno je priča, a drugo iskustvo. Važno je razumevanje sebe, meni je to došlo sa godinama, a možda je najbitnija stvar – ja neću ostati isti. To je strah koji je vrlo čest – ili nećemo ostati isti, ili se ovo što se događa i što je teško nikad neće završiti. Ni jedno ni drugo nije tačno. Mi se menjamo, sa godinama i iskustvom, a stvari se zaista završavaju i počinju neke druge stvari. To je posebno važno za mlade ljude koji prolaze kroz situacije zlostavljanja u porodici ili školi, važno je da imaju negde na umu – ovo će se završiti jednog dana.


Celu Edit reportažu možete pogledati na našem youtube kanalu

Nemanja Marinović
Nemanja Marinović
Kad ne uređuje tekstove, bistri politiku. Kad ne bistri politiku, bistri pop kulturu.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Leksikon s2:ep17 /Marko Milivojević

Poželeti da saznaš  životnu priču ponekad podseća na nemoguću misiju. Leksikon je te nemoguće misije pretvarao u moguće. Barem iz dosadašnjeg iskustva.

Poznati glumac radi na ulici! Razlog će vas oduševiti (FOTO)

Naravno da je u pitanju klikbejt, ali je toliko važna i lepa stvar da to sebi možemo da dozvolimo.

Epilog slučaja Mirele Čavajde

Hrvatsku javnost, ali i region danima već potresa slučaj Zagrepčanke, Mirele Čavajde kojoj u u poodmakloj trudnoći lekari, zbog prigovora savesti, ne...

Bliži li se kraj rata u Ukrajini?

Reči koje ćete ovih dana često čuti su: „Marijupolj je pao”. Kada to kažu, ljudi aludiraju na izlazak ukrajinskih vojnika iz čeličane...

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još