Cilj ne opravdava uvek sredstvo i nekad je važnije ostati čistog obraza, nego pobediti – poruka je koju je svojim učešćem u rijaliti programu Survivor poslao Amer Džekman. Poruka koja je u skladu sa životom koji vodi, i vrednostima koje godinama propagira u radu sa mladima. Za one koji ne znaju, Amer je zapravo višegodišnji edukator u programima za mlade koji promovišu empatiju, nenasilje i zdrave životne stilove. U tu priču je uplovio još kada je i sam bio u srednjoj školi, a vrednosti koje je usvojio nije napustio ni kada je bio u „igri do poslednjeg“.
Zato je nekako bilo prirodno, kada smo se sreli na stručnom skupu Budućnost za mlade, da upravo od toga i krene razgovor – kakve poruke šaljemo mladima i koliko smo za njih odgovorni, ali kako nam je sunce pržilo pravo u lice razgovarajući u bašti Dorćol Platza – asocijacija na Survivor je bila neminovna. Sunce je meni, očigledno, smetalo više nego njemu.
„Ja sam na to navikao. Nećete moći da verujete koliko tamo sunce prži u toku dana, ali koliko su, nasuprot tome, noći hladne“, priča za početak, na moju konstataciju da bih mogao da se naviknem na sve, osim na insekte. Njemu su pak, mnogo veći problem predstavljali međuljudski odnosi i makijavelizam koji se za taj šou smatra prirodnim.
„Ljudi često koriste Survivor kao opravdanje da rade neke loše stvari – „Mi smo u Survivoru i imamo pravo na takvu strategiju“. I imaju, ali ja to nisam mogao. Meni želudac to nije dozvoljavao jer sam znao da to gledaju klinci i to bi se kosilo sa onim što radim dugi niz godina“, kaže i time potvrđuje moje uverenje da se, bez obzira na okolnosti, od svojih uverenja ne može tako lako odustati.
„Neki ljudi će možda preživeti Survivor, ali njihova imena neće. Dosta njih je stiglo daleko, uz razne strategije, i sve ja to razumem, ali kada su izašli sustigla ih je stvarnost i ono što su zapravo tamo bili… Ja bio svestan da taj šou gledaju klinci i zamislio sam da imam kod kuće decu koja me gledaju i mislio – šta bi oni rekli? Šta će mi reći kada se budem vratio, pobedio i bio ujedno najveći manipulator? Nisam to mogao“, objašnjava Amer, koji je sve vreme bio svestan da je to loša strategija za pobedu, ali jedina mogućnost za njega jer ne može da izneveri vrednosti koje ceo život pokušava da prenese mladima.
„Za sve što radim u životu, imam na umu to da se neko može ugledati na mene. Ako se jedno dete ugleda na mene i promoviše neke zdrave stavove – ja sam pobedio u Survivoru. Svaka poruka koju dobijem od roditelja, gde mi kažu da me njihovo dete voli i podržava, je ono što je meni zapravo važno“, zaključuje.
Kao neko ko je i sam edukator – to mogu da razumem. I zato mi je bila evidentna još jedna veština koju je naučio na radionicama Budi muško kluba i u programima prevencije nasilja među mladima, a primenio je i u rijalitiju – veština medijacije. Imali smo priliku da na delu vidimo kako izgleda pokušaj nenasilnog rešavanja konflikta, razumevanje i empatija – čak i prema onima koji su ga, na kraju, koštali ispadanja. Ova veština je, opet, loša za rijaliti – ali jako važna u životu.
„U Survivoru, kao i u društvu generalno, nedostaje empatija. To jeste takmičarska igra, ali mislim da postoje neki principi kojih se moramo držati u svim životnim okolnostima. Survivor je mikro-svet koji se može preneti u stvarni život, možemo u životu doživeti te iste situacije, sresti takve ljude i shvatiti da nisu svi ljudi dobri i da nemaju dobre namere. Ali im svima treba pružiti ruku“, iznosi Amer jednu, naizgled, iznenađujuću tvrdnju jer, ipak, on pruža ruku onima koji su otvoreno radili protiv njega. Ali on je, i to je jako važno za razumevanje njegove ličnosti, u njima video ono što se na prvi pogled ne vidi, ono što od svih pokušavaju da sakriju.
„Ja sam izgrađena ličnost i nisu me pogađale neke reakcije pojedinih ljudi. Ali sam video da je, npr. Sanja, u duši nesrećna devojčica koja smatra da ako stalno pokazuje da je jaka – da će i drugi to tako videti. Meni je bilo žao i stalno sam razgovarao sa njom o tome“, objašnjava mi, što me odmah asocira na onaj, za nas koji radimo sa mladima, mnogo puta viđeni princip – da deca koja se okreću nasilju time prikrivaju neke druge stvari.
„Pa naravno da je to povezano sa onim što radimo sa decom – upravo se kod dece koja pokazuju jaku i agresivnu stranu često otkrije da je u pozadini nešto drugo. To je i razlog što se uvek „začudimo“ kada se nešto desi i kažemo – „ali on je bio dobro dete“. Da, zato što mi uvek obraćamo pažnju na onu decu koja su povučena, što treba da radimo, ali nas samo to asocira da tu nešto nije u redu. Umesto toga, treba svu decu da razumemo, slušamo, shvatimo njihove postupke… treba samo da pitamo „kako si, jesi li ok?“. Jedno jednostavno pitanje, koje često zaboravljamo“, objašnjava Amer i odmah sam se setio svog kačketa koji rado nosim, a na kome piše „kako si“. Kačket je deo iste kampanje koje je Centar E8 radio u Beogradu, a Amer u Sarajevu, sa ciljem da zastanemo i sa empatijom pogledamo ljude oko sebe.
„Postali smo egocentrični, samo smo sami sebi važni i ne želimo da vidimo šta je u nečijoj tuđoj bašti, da li mu je potrebna pomoć. Kada sam ušao u ovu priču kao mlad edukator, pre svega sam želeo da promenim svoje prijatelje, njihove stavove… npr. da promenim to što u vršnjačkoj grupi prozivamo druga koji ne želi da pije alkohol, ili da to što devojka izađe u klub u kratkoj suknji znači da je ona „na izvolte“… Menjao sam tu svoju malu sredinu i shvatio da je u tome čitava poenta – da menjamo svoje okruženje, promovišemo zdrave životne stilove i empatiju“, kaže Amer i otvara jednu potpuno novu temu – uticaj vršnjačke grupe. Da li je vršnjačka grupa jači faktor od društvenih mreža, ili je sve to povezano – prva je misao koja mi je pala na pamet, a posebno me je zanimalo šta on, kao neko ko je bio u rijalitiju, misli o uticaju ovih formata na mlade.
„Podeljen sam. Rijaliti mogu uticati na decu, ali isto tako i različiti internet sadržaji koji su svima dostupni. Mi ne znamo kod koga će nešto izazvati određeni triger. I ja sam odrastao uz rijaliti, kao i moji prijatelji… ali mislim da društvo ima najveći uticaj u školskom periodu“, objašnjava, a pod društvom smatra sve nas.
„Mislim da smo svi pomalo krivi za trenutnu situaciju. Od roditelja, drugova, nastavnika, vlasti, TV programa, magazina, rijalitija… Ali tražeći krivca ne tražimo solucije. Kad se ovakve stvari dese, verujem da svako želi da reaguje na najbolji način… ali kad vidim predložene mere, kao što su policajci u školi i metal detektori… ne mogu da ne vidim da ponovo ne krećemo od korena – šta je sa prevencijom?“, zaključuje Amer, što direktno otvara temu toga zašto programi protiv nasilja nisu institucionalizovani u našim školama. Ili bar ne u dovoljnoj meri.
„Sistem se boji da prepusti mladima da razgovaraju sa drugim mladim ljudima. Veruje da mladi nisu dovoljno dobri i da nemaju dovoljno iskustva“, odmah iznosi prvi koren problema, a drugi je to što se programi ne prilagođavaju stvarnosti – „sistem kaže: „imamo programe za mlade“ – da, ali ih treba više. Generacije se menjaju, stilovi i interesovanja mladih se sada sve brže menjaju. Mora se mnogo više pažnje posvetiti digitalnom okruženju jer sada mladi ne provode više toliko vremena sa drugim mladima i često to utiče da se ne razvije osećaj za empatiju. Sve je sada preko interneta, svi smo u telefonima, porukama, filterima… nemamo taj osećaj da nekog zagrlimo i pitamo „kako si?“ i ne možemo tako razviti empatiju za druge“, priča, dok ja sve vreme razmišljam o tome koliko je to povezano i sa internet nasiljem, koje nam takođe deluje „manje stvarno“ jer se ne nalazi u fizičkom, već virtuelnom svetu – iako su njegove posledice itekako vidljive u „stvarnosti“.
Rešenje je otvaranje škola ka programima prevencije i ka mladima koji sprovode programe za mlade. Za šta su potrebni resursi.
„Mi želimo da izađemo iz tog začaranog kruga, da kroz naš program škole dobiju dovoljno resursa da kreiraju mlade ljude koji će biti osnaženi da budu edukatori drugim mladim ljudima, u okviru iste škole. Edukatori kroz treninge razvijaju veštine komunikacije, tako da budu zanimljivi i zabavni deci i njima se to sviđa. Uz to, nema razlike u godinama i onda deci bude lakše da se otvore, a program je zanimljiv i drugačiji od klasičnog – dosta je radionica, igrica, rada u grupi… i to je odličan način da se povežu i ona deca koja inače ne komuniciraju previše jedna sa drugima“, objašnjava svoju viziju i daje jasan zaključak, koji smo čuli i toliko puta na stručnom skupu na kome smo se sreli – zato je važno da se programi ovog tipa uvode u institucije.
Siguran sam da to nije toliko daleko. I da ćemo zajedno u tome uspeti. Ako je Amer uspeo da, makar na kratko, empatiju i nenasilno rešavanje konflikta uvede u jedan potpuno makijavelistički šou program – pa možemo valjda to uraditi i u školama kojima je, na kraju krajeva, to primarni zadatak.
Fotografije u tekstu: Ina Stanković / Zoomer.rs
