16 dana aktivizma: Ivan Bjelić- Intenzivno se spremamo da krenemo da razmišljamo

U okviru kampanje 16 dana aktivizma, Zoomer je imao čast da ugosti Ivana Bjelića, aktivistu i novinara. Ivan je gostovao u podcastu “Mladost”, a ceo intervju možete poslušati ovde.

Zdravo Ivane, kako si? Kako se diše u Požegi?

Ja sam malo jutarnje, ako tako mogu reći. Kod nas je trenutno neka magluština, pa do predveče udara zagađenje. Do uveče se malo i razvedri doduše.

Čekaj, zar vas u Požegi pušta zagađenje?

Nije što nas pušta, već ova magla odvuče malo zagađenje strujanjem vazduha.

Neko će reći da sad ja malo tupim, ali moram te pitati. Možda je lakše biti aktivista negde tamo daleko, u Kanadi, gde je sve super i gde se možemo fokusirati na neke sitnice koje nam kvare dan. Ovde nailazimo na probleme svakodnevno u svim porama našeg društva. Kako je moguće to kanalisati, kako je izvodljivo baviti se jednim problemom specifično? Zar nije lakše samo odustati i praviti se da nema problema?

Ovo je bilo jako kompleksno pitanje koje podleže kompleksnom odgovoru. Kad si aktivista u Srbiji, možeš stvarima pristupiti samo lokalno. U Kanadi aktivisti mogu razgovarati o globalnim stvarima, što smatram nekim svojim ciljem. Ljudi u Srbiji, i ja sa njima, bunimo se protiv Rio Tinta iz ličnih interesa, u pitanju je voda koju mi pijemo i vazduh koji mi dišemo. Kao novinar već tim stvarima prilazim u globalu, vidim niz problema koji samo pristižu, sa svih strana. Dešava se da me u glavu direktno spuca 20 informacija odjednom, to može biti toliko konfuzno da prosto ne znate gde bijete. Ali na kraju dana sve se stigne. Važno je da nisam jedini, odnosno, dobro je što postoji više ljudi koji se time bave. Sada smo svedoci omasovljivanja ovakve svesti. Nije toliko teško biti aktivista u toku dana, sve se stigne. Teško je na kraju dana zatvoriti oči i zaspati, pogotovo onda kada znate šta se dešava u državi.

„Ko šiša“ san što bi se reklo, ionako smo prestonica noćnog života.

Tako je, predsednik nam to pokazuje ličnim primerom. Ako on ne spava, što bismo mi spavali? Vlast nesvesno zapravo radi na podizanju svesti naroda, jer svojim postupcima tera ljude da izlaze na proteste i da na menjaju stvari. Mi smo još uvek daleko od onog „nema odmora dok traje obnova“. Mi se sada intenzivno spremamo da krenemo da razmišljamo. Važno je takođe da mi, sa druge strane, radimo kao mediji da tom osvešćivanju pomognemo. Svi smo mi mediji, veći ili manji, čak i onda kada individualno na svom instagramu objavimo neke informacije. Moramo se informisati, kada već ne možemo pristupiti nacionalnoj frekvenciji. Rešenje još uvek nije na vidiku, ali radimo šta možemo.

Rešenje možda nije na vidiku, ali od problema jedva i da vidimo išta. Šta se dešava onda kada ne možemo da dišemo a pulmolog samo slegne ramenima i kaže: „Šta da vam radim?“… Nekada je važilo ono čuveno „Kako znate da ste u Beogradu? Prosto, vidite vazduh“. Sada to važi i za ostatak Srbije. Hoće li se naš narod probuditi?

Naš problem odvajkada bilo je upravo to što smo svega svesni. Od problema smo samo bežali, mislimo da ne možemo menjati stvari. Sećam se sada jednog od prvih momenata kada sam shvatio da je zagađenje veliki problem. Kada sam bio mali, slušao sam često majku kako kuka što veš koji je upravo unela sa terase smrdi na sumpor. Psovala bi okolnu livnicu i glasno bi pitala: „Kako ovi mogu više da nas truju, zašto niko ne uradi nešto povodom toga“. I tako sam ja uradio da uradim nešto, i da pokušam da naše sugrađane osvestim. Mi se sada suočavamo sa problemima sa kojima se suočavao Pariz pre 2, 3 veka, problemi zagađenja ne bi trebali ni da postoje danas. Tako da imamo još dosta da radimo.

Dakle imamo nešto čemu se možemo nadati, za 3 veka ćemo biti kao Parižani?

Ovo je jedno od najoptimističnijih predviđanja, ali da. Za par vekova, ovim tempom, biće. Bolje će biti, mora prosto. Vidimo sada „Zeleni talas“ koji zapljuskuje Evropu. Pitanje je da li će sada doći i do nas. Videli smo kakve je učinke imao u Nemačkoj i Austriji. To ipak nisu bile neke pohvalne cifre, u Nemačkoj čini mi se nisu imali ni celih 12%. Ali dobro, Nemačka je uređena država. Kada bi kod nas došlo do te prekretnice, do tačke pucanja koja bi ljude naterala da izađu iz svojih domova i krenu na ulice, besni zbog uništavanja sredine u kojoj žive, tada bismo zasigurno bili u nečemu ispred Nemaca i napredovali bismo praktično preko noći i za ta dva, tri veka koliko zaostajemo. Sve zavisi od nas- onog momenta kada budemo shvatili šta nam se dešava i šta radimo sebi, kada budemo prestali da se grejemo na ugalj, i to ne bilo koji već jalovinu onog prokletog lignita i kada podignemo glas protiv velikih zagađivača, onda vreme koje prolazi nije problem. Biće nam bolje kada odlučimo da želimo da nam bude bolje.

Centar E8 je pokrenuo kampanju za uključivanje Programa Y u školske kurikulume. Program Y za cilj ima promociju rodne ravnopravnosti i zdravog načina života kod mladića i devojaka obrađivanjem nekih od društvenih konstrukcija maskuliniteta i feminiteta kao strategije za izgradnju važnih životnih veština mladića i devojaka u periodu njihovog prelaska u doba rane zrelosti. Ključne teme su rodna ravnopravnost, nenasilje, seksualno i reproduktivno zdravlje i roditeljstvo.

Zašto su ove teme važne i neophodne u obrazovnom sistemu?

U našem obrazovnom sistemu postoji jedna ogromna rupa koju možemo nazvati posledicom patrijarhata. Ta rupa nam svima stoji pred očima, a većina onih koji bi trebalo da usklade razvoj društva sa obrazovnim sistemom, to ne rade na pravi način.
Reproduktivno zdravlje, roditeljstvo, ali i seksualnost uopšte, i dalje su tabu tema u našem društvu. To nam je ona neprijatnost koje se svi još iz detinjstva sećamo, kada sednemo sa roditeljima da gledamo film pa odjednom idiličnu atmosferu saseče scena eksplicitnog seksa koja obično dovede do menjanja kanala na TV-u.
Upravo iz tog razloga, školski sistem trebao bi da posveti ovim temama više pažnje. Teško je da uopšte razmišljamo o bilo kojoj promeni društva kada realno gledano, nemamo razvijenu svest o tome da devojčica ne mora biti slabiji pol, da muškarac nije frajer ako je udari po zadnjici, da seksualno nasilje nije šala i da obično dolazi zbog trauma iz detinjstva…
Školski sistem morao bi prepoznati bitnost ovih tema i uskladiti plan obrazovanja na način koji daje prostora i profesorima i učenicima da diskutuju o ovim temama. Na građanskom, ČOS-u, biologiji, istoriji…gde god postoji prostora i paralele za to.

Intervju je nastao u okviru regionalne Inicijative mladića za borbu protiv rodno zasnovanog nasilja (YMI), u projektu „Budućnost za mlade: Mladi kao lideri za obrazovanje o životnim veštinama na Balkanu” koji finansira Austrian Development Coorporation, a koji implementira Care International Balkans u saradnji sa Centrom E8.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Postapokaliptikum Čarapanum III

„To je taj, majke mu ga nabijem“, reče Boban-Batin i baci me na patoc. Teško dišem, jedva dolazim do...

Tanasije i Kristina: Samospoznaja je proces kroz koji svaki umetnik mora da prođe

U ponedeljak, 24. januara, sa početkom od 20 časova, biće održano humanitarno igranje predstave „Bečka stolica” (tekst: Nikolaj Koljada, režija: Predrag Stojmenović)...

Zdravko Ponoš- Đilasova ruka pomirenja ili udarac ispod pojasa?

Zdravko Ponoš, bivši načelnik Generalštaba Vojske Srbije i general-potpukovnik Vojske Srbije u penziji, predložen je za predsedničkog kandidata ispred opozicionog bloka, na...

Biće bolje, neko viče!

"Na papiru mrtvo slovo". Boro, jedan si od retkih koji su uspeli da uđu u legendu, a potom da...

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još